INICIJALI

Upišite ime i prezime poznate ličnosti, sa inicijalima koji dođu na red. Držaćemo se azbučnog reda (AA, AB, AV, AG... do AŠ, pa BA, BB, BV, BG.... itd do ŠŠ, a onda ispočetka ), i fonetike, ali ni etimologija nije "zabranjena" (kada negde "zapne"). Kada baš - baš "zapne" (na težim slovima) dozvoljeno je i preskočiti par .


Uz ime i prezime poželjno je napisati koju reč, ili kopirati neki citat o ličnosti, kao i ubaciti sliku (ovo nije obavezno, a mogu i ja dodavati ilustracije).

.

ANTE BABAJA



Ante Babaja (Imotski, 6. listopada 1927. - Zagreb, 14. siječnja 2010.), hrvatski filmski redatelj i scenarist.

Radio je kao profesor na Akademiji za kazalište, film i TV, današnjoj Akademiji dramske umjetnosti, osnivač njezina filmskog odsjeka, gdje je nakon odlaska u mirovinu bio profesor emeritus. Režirao je dokumentarne filmove među kojima se ističe film "Čuješ li me?". Zapaženi su mu dokumentarni filmovi-eseji "Tijelo", "Kabina" i "Čekaonica". Karakteristično za njegov rad u igranome filmu je da se više bavi proživljavanjem junaka, nego fabulom. Njegovi filmovi često su temeljeni na književnim djelima: Carevo novo ruho, Pravda, Breza, Mirisi, zlato i tamjan te Izgubljeni zavičaj. Često je surađivao s književnikom Slobodanom Novakom pri adaptaciji njegovih djela.

Filmografija

Redatelj

Jedan dan u Rijeci (1955.),
Ogledalo (1955.),
Nesporazum (1958.),
Lakat kao takav (1959.),
Carevo novo ruho (1961.),
Pravda (1962.),
Jury (1962.),
Ljubav (1963.),
Tijelo (1964.),
Putokazi stoje na mjestu (1964.),
Čuješ li me? (1965.),
Kabina (1966.),
Breza (1967.),
Mirisi, zlato i tamjan (1971.),
Basna (1974.)
Čekaonica (1975.),
Starice (1976.),
Čuješ li me sad? (1978.),
Izgubljeni zavičaj (1980.),
Kamenita vrata (1992.),
Dobro jutro (2007.).

Scenarist

Tijelo (1964.),
Breza (1967.),
Miris zlato i tamjan (1971.),
Izgubljeni zavičaj (1980.),
Kamenita vrata (1992.).

(Izvor: Wikipedija)

ALESANDRO VOLTA



Alesandro Volta (ital. Alessandro Giuseppe Antonio Anastasio Gerolamo Umberto Volta), italijanski fizičar, rodio se i školovao u italijanskom gradu Komo.

Voltini roditelji, Filipo Volta i Marija Magdalena poslali su ga na školovanje u jezuitsku školu s ciljem da postane advokat. Mladi Volta se, međutim, više interesovao za električne pojave, pa je tako još kao mlad student napisao pesmu na latinskom De vi attractiva ignis electrici ac phaenomenis inde pendentibus, u kojoj je opisao svoje oduševljenje električnim pojavama.

Volta je vršio mnogo eksperimenata, pa je tako 1775. godine izradio elektrofor, spravu koja proizvodi statički elektricitet. Godine 1776. i 1777. posvećuje se hemiji gasova i otkriva gas metan.

Negde oko 1800. godine napravio je takozvani Voltin elektrostatički stub, preteču moderne baterije. Voltin elektrostatički stub je baterija, koja se sastoji od naizmenično poređanih ploča bakra i cinka. Između ploča se nalazila krpica koja ih je međusobno delila. Pošto je kroz stub stalno prolazila struja, Voltin elektrostatički stub bio je najupotrebljiviji izvor električne energije.

Napoleon ga je 1810. godine proglasio grofom, a 70 godina posle njegove smrti, 1897. godine, po njemu je nazvana jedinica za napon (Volt).

ALEKSANDAR GAVRIĆ (u filmovima se pojavljivao i kao Aca Gavrić, odnosno Aleksandar Gavrik) je bio srpski glumac. Poginuo u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine.



Filmografija glumca Aleksandra Gavrića
God. Naziv   i    Uloga
1956. Potraga - Stanko
1960. Kapetan Leši -  kapetan Ramiz Leši
1960. X-25 javlja - Velja
1960. Signali nad gradom -  komandir Stanko
1961. Solunski atentatori
1961. Stepenice hrabrosti
1962. Obračun - kapetan Ramiz Leši
1963. Radopolje
1964. Teufel im Fleisch - profesor Aleksandar
1964. Marš na Drinu - Kosta Hadživuković
1965. Le soldatesse Alesi
1965. Vinetu 3. deo dete
1966. Andremo in citta - Ratko Vista
1966. Do pobedata i po nea - Puškar
1966. Winnetou und sein Freund Old Firehand Derks
1966. Kako su se voleli Romeo i Julija? - Stole Stanojlović
1967. Kad budem mrtav i beo - Dule
1967. Bomba u 10 i 10 - Šofer
1967. Visočka hronika - Jurij
1968. Operacija Beograd - Martin
1968. Heroin
1969. Nizvodno od Sunca - Danilo
1970. Ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda - Gojko Vidak
1970. Prva ljubav
1971. Čudo
1971. S vanglom u svet - Živorad Spasenović
1971. Moja luda glava
1971. Mlad i zdrav kao ruža - Islednik
1972. Musa iz cirkusa
1972. I Bog stvori kafansku pevačicu
1973. Kamiondžije - direktor Kostić
1973. Žuta - Vule
1973. Paja i Jare - direktor Kostić

Андон Дончевски е поранешен фудбалски тренер и играч којшто поголемиот дел од својата играчка а воедно и тренерска кариера го мина во ФК Вардар од Скопје - Република Македонија. За време на својата активна фудбалска кариера го носеше националниот дрес на репрезентацијата на поранешна Југославија, додека за фудбалскиот клуб Вардар со кого во 1961година го совои Титовиот Куп на поранешна Југославија, има постигнато рекордни 217 голови. Врвот на својата тренерска слава го доживеа токму како тренер на Вардар со кого во сезоната 1986/87 ја освои шампионската титула во првата лига на СФРЈ.

Под неговата тренерска палка израснаа многу славни македонски фудбалери како Дарко Панчев, Илија Најдоски, Чедомир Јаневски, Драган Канатларовски, Вујадин Станојковиќ кои што им приредија многу радосни мигови на љубителите на фудбалот во Македонија и придоносеа за промоција на македонскиот фудбал во светот.

Своето прво меѓународно тренерско искуство Андон Дончевски го имаше во тимот на Престон Лајонс, клуб на македонската емиграција во Австралија со кого што се натпреваруваше во Премиер лигата на сојузната држава Викторија. Андон Дончевски во денешни денови е пензиониран фудбалски тренер и фудбалот го следи единствено од пред ТВ Екраните.

Селектор на националниот тим на Македонија
Прв селектор на репрезентацијата на Македонија во периодот од јули 1993 до декември 1995 беше токму легендата на македонскиот фудбал, Андон Дончевски. Беше на чело на нашата најдобра селекција на 17 натпревари, со пет победи, пет нерешени игри и седум порази. Стартуваше со победа против Словенија во Крањ со 4:1, си замина по поразот од Шпанија со 3:0.

Награди и признанија
Андон Дончевски доби големо признание од Агенцијата за спорт и млади, награда за животно дело која му беше предадена на пригодната свеченост по повод изборот на најдобрите спортисти на Македонија во 2008 година. Исто така и Тренерската организација на Македонија не го заборави Андон Дончевски и му додели исто така специјално признание по повод сто години на фудбалот во Македонија. Тоа е награда за животно дело која ја добиваат најзаслужните и најдобрите тренери во нашата држава.

ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ



Aleksandar Đorđević – Saša (Beograd, 26. avgust 1967) je bivši jugoslovenski i srpski košarkaš a sada košarkaški trener. Trenutno je selektor Košarkaške reprezentacije Srbije[1] i trener Panatinaikosa.

U svojoj karijeri igrao je za Partizan, Olimpiju Milano, Fortitudo, Portland Trejlblejzerse, Barselonu, Real Madrid i Skavolini Pezaro. Osvojio je 2 prvenstva Jugoslavije (1987. i 1992), 2 kupa Jugoslavije (1989. i 1992), 3 prvenstva Španije (1997, 1999 i 2000), 3 Kupa Radivoja Koraća (1989, 1993. i 1999) i Kup evropskih šampiona 1992.

Odigrao je 108 utakmica u dresu reprezentacije Jugoslavije, sa kojom je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996, zlato sa Svetskog prvenstva 1998, zlata s Evropskih prvenstava 1991, 1995. i 1997, kao i bronzu 1987. godine. Đorđević se pamti po svojim trojkama u poslednjoj sekundi u finalu Kupa evropskih šampiona 1992. (za Partizan) i na utakmici protiv Hrvatske (za reprezentaciju Jugoslavije) na Evropskom prvenstvu 1997. 1995. godine primio je zlatnu značku Sporta, nagradu za najboljeg sportistu u Jugoslaviji, a Jugoslovenski olimpijski komitet mu je dodelio nagradu za najboljeg muškog sportistu. ULEB ga je 2008. izabrao među 50 ljudi koji su najzaslužniji za razvoj košarke u Evropi. Igračku karijeru je završio 3. jula 2005. godine, ubrzo se otisnuo u trenerske vode i bio je šef stručnog štaba italijanskih prvoligaša Armani Džins Milano i Beneton Treviza, pre nego što je u decembru 2013. došao na mesto selektora A reprezentacije Srbije. Jedan je od jugoslovenskih ambasadora dobre volje i osnivač humanitarne organizacije „Grupe 7“.

ANUK EME (Anouk Aimée - Pariz, Francuska, 27. travnja 1932.) je francuska filmska glumica. Od 1947. nastupila je u preko 80 filmova.



Rođena je kao Françoise Sorya Dreyfus u Parizu, kćer glumaca Geneviève Sorya (rođena Durand) i Henrija Murraya (rođen Dreyfus).

Filmsku je karijeru započela 1947. u dobi od 14 godina. 1958. glumila je umjetnicu Jeanne Hébuterne u filmu Les Amants de Montparnasse. Kasnije je nastupila u Slatkom životu i 8½ Federica Fellinija i Loli Jacquesa Demyja. 1967. je osvojila Zlatni globus za najbolju glumicu u drami i bila nominirana za Oscar za najbolju glavnu glumicu za ulogu u filmu Jedan čovjek i jedna žena, koja joj je donijela međunarodnu slavu. Bila je nagrađena kao najbolja glumica na Filmskom festivalu u Cannesu 1980. za ulogu u filmu Salto nel vuoto Marca Bellocchia, dok je Michel Piccoli za ulogu u istom filmu bio dobitnik nagrade za najboljeg glumca. Nastupila je i u komediji Festival in Cannes (2001.)

Njen drugi muž (1951.–1954.) bio je filmski redatelj Nikos Papatakis. Od 1970. do 1978., bila je u braku s britanskim glumcem Albertom Finneyem. Ima jednu kćer (Manuela) iz drugog braka.

Filmografija
La Maison sous la mer (1947.)
Les Amants de Vérone (1949.)
Golden Salamander (1950.)
La Bergère et le ramoneur (1952.)
Le Rideau cramoisi (1952.)
Les Mauvaises Rencontres (1955.)
Ich suche Dich (1956.)
Tous peuvent me tuer (1957.)
Pot-Bouille (1957.)
Les Amants de Montparnasse (1957.)
La tête contre les murs (1958.)
Les Dragueurs (1958.)
The Journey (1959.)
Slatki život (1960.)
Le Farceur (1960.)
L'Imprevisto (1961.)
Sodome et Gomorrhe (1961.)
Le Jugement dernier (1961.)
Lola (1961.)
Les Grands chemins (1962.)
Le Jour le plus court (1962.)
8½ (1962.)
Il successo (1963.)
White Voices (1964.)
Jedan čovjek i jedna žena (1966.)
Un Soir, un train (1968.)
Model Shop (1968.)
Justine (1969.)
The Appointment (1969.)
Si c'était à refaire (1976.)
Mon premier amour (1978.)
Salto nel vuoto (1979.)
La Tragedia di un uomo ridicolo (1981.)
Qu'est-ce qui fait courir David ? (1981.)
Le Général de l'armée morte (1983.)
Viva la vie (1983.)
Success Is the Best Revenge (1984.)
Un Homme et une femme : vingt ans déjà (1986.)
La Table tournante (1988.)
Bethune: The Making of a Hero (1990.)
Rupture(s) (1993.)
Les Marmottes (1993.)
Les Cent et une nuits (1994.)
Prêt-à-Porter (1994.)
Dis-moi oui (1995.)
L'univers de Jacques Demy (1995.)
Hommes, femmes : mode d'emploi (1996.)
Riches, belles, etc. (1997.)
L.A. Without a Map (1998.)
1999 Madeleine (1999.)
Une pour toutes (1999.)
Festival in Cannes (2001.)
La Petite prairie aux bouleaux (2002.)
Ils se marièrent et eurent beaucoup d'enfants (2003.)
Margot (2006.)
De particulier à particulier (2006.)
Holy Money (2008.)
Paris Connections (2010.)

ANTE ŽAJA (Šibenik, 18. studenog 1941.-), obrambeni nogometaš Hajduka i dužnosnik. Nastupao za NK Šibenik (1957–61) i NK Hajduk (1961–69), s kojim je osvojio jugoslavenski kup (1967).



Za Hajduk odigrao 216 utakmica i postigao 15 pogodaka. Krasila ga je velika borbenost, srčanost i taktičko znanje. Svoju dužnosničku karijeru generalnog tajnika započeo u Hajduku. Od 1975. do 1986. bio je prvi operativac kluba.

Godine 1998. ponovno se vraća u Hajduk i volonterski obavlja posao direktora Hajduka. U upravnome odboru kluba radi od jeseni 2000. Od 1994. do 1998. bio je član poglavarstva Grada Splita zadužen za šport, a predsjednik Splitskoga saveza športova je od 1998. Nagradu za životno djelo HOO-a dobio 2002.

Statistika u Hajduku
Natjecanje Nastupi Zgodici
Prvenstvo 87 5
Kup 11 2
Superkup 0 0
Međunarodne 6 0
Splitski podsavez 0 0
Ukupno 104 7
Prijateljske 112 8
Sveukupno 216 15

ALMA EKMEČIĆ


Alma Ekmečić, rođ. 8.11.1957. u Sarajevu, je bosanskohercegovačka pjevačica zabavne i pop-muzike iz ranih 1980ih i TV-lice. Godine 1974. osvojila je titulu miss BiH, a zatim i titulu druge pratilje ondašnje miss Jugoslavije Jadranke Banjac. Najveći estradni uspjeh postigla je pjesmom Bore Đorđevića "Seks bomba" 1982.

(Izvor: Wikipedia)

ANA IVANOVIĆ



Ana Ivanović (Beograd, 6. novembar 1987) je srpska teniserka.

U karijeri je osvojila petnaest VTA turnira, uključujući i jedan grend slem turnir, Rolan Garos 2008, pobedivši u finalu Dinaru Safinu. Već plasmanom u finale tog takmičenja postala je prva teniserka na VTA listi, na kojoj je provela 12 sedmica. Dospela je do još dva grend slem finala, na Rolan Garosu 2007. i na Otvorenom prvenstvu Australije 2008. Takođe, na Vimbldonu je igrala u polufinalu 2007, dok joj je najbolji rezultat na Otvorenom prvenstvu SAD četvrtfinale 2012. godine.

Osvojila je tri turnira prve kategorije: Berlin, Montreal i Indijan Vels. Godine 2010. i 2011. osvaja poslednji turnir u sezoni, takozvani utešni masters VTA turnir šampiona na ostrvu Baliju. Sa saigračicama iz reprezentacije je došla do finala Fed kupa 2012. godine. Učestvovala je i na Letnjim olimpijskim igrama u Londonu. Takođe bila je i finalistkinja Hopman kupa 2013., a partner joj je bio Novak Đoković. Ana Ivanović je nacionalni ambasador UNICEF-a za Srbiju.

*****************

Ana Ivanović dobila je čak 24 procenat glasova na jednom sajtu koji je želeo da zna koja teniserka sa WTA liste je najlepša na svetu.





Sajt Victoria Milan napravio je istraživanje u želji da sazna koja je teniserka najlepša. Rezultati uopšte nisu iznenadili.

Ana Ivanović ima  čak 24 procenta glasova, dok je prati Marija Šarapova sa 21 procentom. Treća je Eugen Bušar, dok je četvrto mesto zauzela Karolina Voznijacki.

ALEKSANDAR JANKOVIĆ predsednik Enigmatskog saveza Srbije

Ako nelko ima vise podataka neka napise. Ja mogu samo ovoliko.

N. Petkovski ::

ALEKSANDAR JANKOVIĆ predsednik Enigmatskog saveza Srbije

Ako nelko ima vise podataka neka napise. Ja mogu samo ovoliko.

A može i jedan drugi ALEKSANDAR JANKOVIĆ



Aleksandar R. Janković (Beograd, 29. novembar 1969) je doktor nauka u oblasti fizičke kulture, docent na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, fudbalski trener i nekadašnji fudbaler.

Igračka karijera
FK Dinamo Pančevo (1981—1986);
FK Rad Beograd (1987—1990);
FK Obilić Beograd (1991);
FK PSK Pančevo (1992—1995).

Trenerska karijera
1996—1999.    FK Rad (pomoćni trener)
1999—2001.    FK Crvena zvezda (pomoćni trener)
2001—2002.    FK Liteks (pomoćni trener)
2002—2003.    FK Vojvodina (pomoćni trener)
2003—2004.    OFK Beograd (pomoćni trener)
2004—2005.    FK Železnik (pomoćni trener)
2006—2008.    Mlada reprezentacija Srbije (pomoćni trener)
2008.            “A” selekcija Srbije (pomoćni trener)
2008.            Olimpijska selekcija Srbije (pomoćni trener)
2010.            FK Steel Azin (pomoćni trener)

Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, аутор бројних криминалистичких романа. Као најпознатијег светског писца мистерија, називају је и „краљицом злочина“.

Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига, од тога 66 криминалистичких романа, и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према „Гинисовој књизи рекорда“, најпродаванији је аутор свих времена. Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.

Њена драма „Мишоловка“ је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године, и то дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења. Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман „Убиство Роџера Акројда“ за најбољи крими роман свих времена.

У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, „Убиство Роџера Акројда“, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца.

Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама.