INICIJALI

Зоран Живковић (Београд, 5. октобар 1948) је писац, књижевни теоретичар и преводилац.

Један је од најпревођенијих српских књижевника. Прозне књиге су му вишеструко награђиване у земљи и свету, адаптиране у драмске облике и добиле су значајну међународну критичку рецепцију. Добитник је Светске награде за фантастику 2003. године. Редовни је професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Зинедин Јазид Зидан (арап. زين الدين زيدان, франц. Zinedine Yazid Zidane; Марсеј, 23. јун 1972) је бивши француски фудбалер кабилског порекла тренутно тренер шпанског гиганта Реал Мадрида. Зинедин Зидан је био везни играч. Дуго година је био члан репрезентације Француске, са којом је освојио Светско првенство 1998. и Европско првенство 2000. Каријеру је завршио у финалу Светског првенства у Немачкој 2006. против Италије, где је био искључен у другом продужетку након што је главом у прса ударио италијанског бека Марка Матерација, али је и поред тога добио Златну лопту за најбољег играча Првенства.



У својој каријери је играо за Кан, Бордо, Јувентус и Реал Мадрид. Када је из Јувентуса прешао у Реал Мадрид за 76 милиона евра постао је најскупљи фудбалер у историји. Са Реалом је освојио Лигу шампиона 2002. постигавши победничи гол против Бајер Леверкузена. Зидан је једини играч уз Роналда који је три пута изабран за најбољег играча света по избору ФИФА, а још три пута се нашао међу првих три.

Трофеји
Бордо
Интертото куп (1) : 1995.

Јувентус
Првенство Италије (2) : 1996/97, 1997/98.
   Суперкуп Италије (1) : 1997.
   Интертото куп (1) : 1999.
   Лига шампиона : финале 1996/97. и 1997/98.
   Суперкуп Европе (1) : 1996.
   Интерконтинентални куп (1) : 1996.

Реал Мадрид
Првенство Шпаније (1) : 2002/03.
   Суперкуп Шпаније (2) : 2001, 2003.
   Лига шампиона (1) : 2001/02.
   Суперкуп Европе (1) : 2002.
   Интерконтинентални куп (1) : 2002.

Златан Ибрахимовић (Малме, 3. октобар 1981) је шведски фудбалски репрезентативац, који тренутно наступа за ПСЖ.



Трофеји
Ајакс
Првенство Холандије (2) : 2001/02. и 2003/04.
   Куп Холандије (1) : 2001/02.
   Суперкуп Холандије (1) : 2002.

Јувентус
Првенство Италије (2) : 2004/05 и 2005/06. (титуле одузете у афери Калчополи)

Интер
Првенство Италије (3) : 2006/07, 2007/08. и 2008/09.
   Суперкуп Италије (2) : 2006. и 2008.

Барселона
Првенство Шпаније (1) : 2009/10.
   Суперкуп Шпаније (2) : 2009. и 2010.
   УЕФА суперкуп (1) : 2009.
   Светско клупско првенство (1) : 2009.

Милан
Првенство Италије (1) : 2010/11.
   Суперкуп Италије (1) : 2011.

Пари Сен Жермен
Првенство Француске (3) : 2012/13, 2013/14, 2014/15.
   Куп Француске (1) : 2014/15.
   Лига куп Француске (2) : 2013/14, 2014/15.
   Суперкуп Француске (3) : 2013, 2014, 2015.

Zoran Janković (8. 1. 1940. godine, Zenica; danas BiH - 25. 5. 2002. godine Beograd, Srbija) je bio vaterpolist i član jugoslavenske vaterpolske reprezentacije.

Vaterpolo je igrao kao član Partizana iz Beograda. Za bivšu jugoslovensku vaterpolo selekciju igrao je 106 mečeva. Bio je u timu koji je osvojio prvu zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Mexico City-u 1968. godine. Zoran Janković je prvi i dosad jedini vaterpolista koji je na jednoj olimpijskoj utakmici dao 10 golova i to u susretu protiv Japana, u kojem su plavi pobijedili sa 17:2.

Zinka Kunc (Zagreb, 17. svibnja 1906. - New York, 30. svibnja 1989.), hrvatska operna soprano pjevačica.



Već je s petnaest godina imala tako dobro postavljen glas da je mogla pjevati visoki Cis. Pjevanje je učila kod poznatog češkog baritona Jana Ouűednika, neko vrijeme člana Zagrebačke opere, i Marije Kostrenčić, asistentice Milke Trnine, čijem umijeću vokalne pedagogije mogu biti zahvalni mnogi hrvatski vrhunski pjevači. Ali onu razinu pjevačke kreacije koju je postizala već na samome početku karijere najviše duguje bratu, skladatelju i izvrsnom pijanistu Božidaru Kuncu. On je shvatio da njegova solistička karijera nikada ne bi mogla biti takva kakvu je proricao sestri, i sve je svoje golemo znanje podredio oblikovanju buduće Zinke Milanov.

Milka Trnina odmah je uočila kakvo se neprocjenjivo bogatstvo krije u glasu njezine učenice, ali to nije uspio prepoznati ravnatelj Zagrebačke opere Fridrik Rukavina, pa je debut Zinke Kunc, tada udane Vilfan, bio u Ljubljani 29. listopada 1927. Glas stoljeća, kako su ga poslije nazivali, prvi se put na sceni čuo u ulozi koje će postati legendarni tumač, Leonore u Verdijevoj operi Trubaduru. Uspjeh je bio tako velik da je odjeknuo glazbenim Zagrebom, i Rukavina je nevoljko morao popustiti. Ponudio joj je Margaretu u Faustu nadajući se da neće pristati prvi put u Zagrebu nastupiti u ulozi lirskog soprana. Samouvjerena i marljiva Zinka prihvatila je izazov i pjevala, ali angažman nije dobila.

Dobila ga je tek u sezoni 1929./30. dolaskom novoga ravnatelja Opere velikog Krešimira Baranovića. On ju je počeo upošljavati nesmiljenim tempom. Nizala je ulogu za ulogom, jednu težu i zahtjevniju od druge: Cio-Cio-San u Madama Butterfly, Tosku, Aidu, Leonoru, Elzu u Lohengrinu, Ameliju u Krabuljnom plesu, Turandot, Manon Lescaut, Elizabetu u Tannhäuseru, Santuzzu u Cavalleriji rusticani, Leonoru u Fideliju, Helenu u Boitovu Mefistofeleu, Ameliju u Simonu Boccanegri, Rachel u Halevyjevoj Židovki, Giorgettu u Plaštu, Margitu u Zajčevu Banu Legetu, Minnie u Čedu zapada, Maršalicu u Kavaliru s ružom, Smetaninu Libušu, Lizu u Pikovoj dami, Irmengardu u Porinu, Lenku u Ognju, Madeleine u Andréu Chenieru, Giocondu i Charpentierovu Louise

A onda je 1936. završio njezin zagrebački angažman i počeo inozemni u Njemačkom kazalištu u Pragu, gdje ju je čuo Bruno Walter i preporučio Arturu Toscaniniju za Verdijev Requiem na Salzburškim svečanim igrama. Toscanini je rekao: Va bene, i njezin je put u svjetsku pjevačku elitu bio osiguran. Nastupila je u Velikoj dvorani igara, i nova je zvijezda zasjala na pjevačkom nebu. Već je prije u Pragu položila audiciju za Metropolitan i 17. prosinca 1937. prvi je put u njemu pjevala Leonoru u Trubaduru. U međuvremenu se rastala od ljekarnika Vilfana, preudala za glumca Predraga Milanova, i s imenom Zinka Milanov ušla u opernu povijest kao jedna od najvećih pjevačica belkanta.

Zinka 1947. napušta Metropolitan nakon neslaganja s tadašnjim glavnim direktorom Edwardom Johnsonom. Kasnije prelazi u La Scalu i ondje prvi put nastupa 1950. godine, no nakon promjene rukovodstva u Metropolitanu, Zinka prelazi nazad iste godine.

Do travnja 1966., (osim razdoblja 1947.-1951.), bila je članica Metropolitana u kojemu je zajedno s turnejama ansambla nastupila 424 puta i ostvarila četrnaest uloga. Bila je njegova primadonna assoluta, la regina della casa (kraljica kuće), sudionica svečanih premijera i otvaranja sezona, apsolutna miljenica publike. Kritičari su s oduševljenjem pisali o njezinu veličanstvenom legatu, o glasu transcendentalne ljepote, sjajnom poput srebra, zaobljenom i bogatom kao jantar, snažnom i ujednačenom u cijelom opsegu, podatnom, tajanstvenom, uzbudljivom, koji je mogla svesti u najprofinjeniji i najmekši piano. Nastupom na oproštajnom koncertu u staroj zgradi Metropolitana 13. travnja 1966. zaklopila je svoju knjigu, kako je sama rekla, a s njom se zatvorio veliki luk grandioznog pjevanja. Nakon svoje pjevačke karijere postaje aktivan pedagog u školovanju opernih pjevača. Prije Drugoga svjetskog rata redovito je gostovala u Zagrebu pa je 1939. pjevala Normu na premijeri opere, a poslije rata njezina su se gostovanja posve prorijedila. Pjevala je u Bečkoj državnoj operi, Scali i Covent Gardenu. Godine 1984. za svoje je djelovanje u Sjedinjenim Državama dobila specijalnu medalju[točan naziv] kao jedna od 87 istaknutih ličnosti stranog podrijetla koje su svojim prinosom zadužile New York i Sjedinjene Države.

ZORAN LESENDRIĆ



Zoran „Kiki“ Lesendrić (2. januar 1961, Beograd) srpski je rok muzičar, kompozitor i producent. Septembra 1980. godine osniva grupu "Piloti", sa kojom je postigao veliki uspeh u bivšoj Jugoslaviji, najviše sredinom 1980-ih godina, kada je bio na vrhuncu popularnosti. Posle objavljivanja albuma "Dan koji prolazi zauvek", 1996. Lesendrić raspušta "Pilote" i prestaje da se aktivno bavi muzikom. Narednih godina uglavnom komponuje muziku za pevače iz Grčke, gde je i živeo neko vreme.

Svoj prvi, povratnički solo album, pod nazivom "Mesec na vratima", izdao je sredinom 2008. godine. Najveći hit sa tog albuma je pesma: "Te noći smo se potukli zbog nje", a takođe su veliki uspeh postigle i numere "Kako si lepa", "Oltar", "Bog vidi sve...". U leto 2010. izdaje prvi live album pod nazivom "Svet je lep kada sanjamo", na kome se nalazi 15. pesama sa istoimene višemesečne turneje.

U aprilu 2012. godine objavljuje sledeći studijski album pod imenom "Slučajno i zauvek". Najveći hitovi sa tog albuma su: "Budi tu kad padne sneg", "Queen in Wien" (Prvi maj), "Još jedna pijana noć", "Kažu da ljubav je samo reč", i druge. Što se koncerata tiče, sa svojim bendom drži veoma posećene koncerte kako u Srbiji, tako i u okruženju. Nastupao je na Exit-u (2008), Belgrade beer fest-u 2009, 2011, 2012 i 2015 godine, kao i mnogim drugim festivalima. Oktobra 2010. godine održao je spektakularan koncert u Beogradskoj Areni, čime je potvrdio status jedne od najvećih rok-zvezda sa ovih prostora.

Studijski albumi

    Piloti (PGP RTB, 1981)
    Dvadeset godina (PGP RTB, 1982)
    Kao ptica na mom dlanu (PGP RTB, 1987)
    Osmeh letnje noći (PGP RTB, 1988)
    Neka te bog čuva za mene (PGP RTB, 1990)
    Zaboravljeni (PGP RTS/Komuna, 1993)
    Dan koji prolazi zauvek (Komuna, 1996)

Kompilacijski albumi

    Najveći hitovi 1981-1991 (PGP RTB, 1991)
    Ne veruj u idole - Kompilacija (Bread Ventures Records, 1997)
    Nedelja na Duhove (Eastfield music, 1995)

Solo albumi

    Mesec na vratima (Power music, 2008)
    Svet je lep kada sanjamo
    Slučajno i zauvek

ZORAN LJUTKOV

Umovi su nam duboko komercijalizovani. Veliki moćnici su nas dobro pročitali kako nas mogu kupiti za pet para i Balkan zarazili šund trendovima, - kaže u intervjuu za „Blic“ Zoran Ljutkov, makedonski glumac i umetnički direktor Dramskog teatra Skoplje.

Ljutkov je i direktor Festivala antičke drame u Stobi, a ovih dana je član žirija na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu.

- To što se dešava na ekranu, taj rijaliti cirkus, „Farma“, „Veliki brak“ i ostalo, čista je prostitucija naših mozgova koju većina ne prepoznaje ili ne priznaje. Televizija je kao medij pre desetak godina pobedila živu umetnost. Ali, na žalost, sve je legitimno. Ne treba da nas masovno osvešćuju vlade, reklame, novine... Spas je shvatiti pitanje Dostojevskog koje je uzeto za slogan užičkog Fesitvala „Šta će sutra biti sa nama“. Svaki trezven pojedinac može još nekog izvući iz neukusom zaslepljene mase - pojašnjava Zoran Ljutkov.

Зоран Милинковић (рођен 18. јула 1968. у Београду) је српски фудбалски тренер и бивши фудбалер. Од марта до средине октобра 2015. године био је тренер ФК Партизан и у том периоду успео је да освоји титулу шампиона Србије.

Милинковић је фудбалску каријеру започео у омладинској школи ФК Партизан. Био је одбрамбени играч. Први сениорски клуб за који је играо ФК Младост Петриња. Након одлазка из Петриње, враћа се у Партизан за који је одиграо две првенствене утакмице у сезони 1991/92.. Након тога, 1991. године прелази у ФК Војводина. Следеће године прелази у ФК Могрен, да би у сезони 1992/93. прешао у ФК Борац Бања Лука. Наредне године прелази у ФК Раднички Ниш из кога 1994. године прелази у мађарски ФК Хонвед. У јапански клуб ФК Тосу Фјучрс прелази 1995. године и тамо наступа заједно са Драгишом Бинићем. Године 1996. прелази у белгијски КСВ Варегем, а убрзо након тога у француски ФК Ница. За Ницу је забележио 63 наступа и постигао 2 гола. Након 2 године у Ници, 1998. године прелази у немачки ФК Ханза Росток. Следеће године одлази на Кипар где наступа за ФК Анортозис и наредне године ФК Докса Катакопија. Играчку каријеру је завршио 2003. године у Катакопији. Од марта до средине октобра 2015. године био је први тренер ФК Партизан, са којим је успео да уђе у плеј-оф за Лигу шампиона, обезбеди учешће у групној фази Лиге Европе и постане шампион Србије

Zofia Nałkowska (Varšava, 10. studenog 1884. – Varšava, 17. prosinca 1954.), poljska književnica.

Rođena u obitelji intelektualaca, studirala je povijest, zemljopis, ekonomiju i lingvistiku na tajnom "Letećem sveučilištu". Bila je jedna od najistaknutijih poljskih prozaika, a odlikovala se realizmom i psihološkom dubinom.

Prvi veći uspjeh postigla je romanom Romanca Tereze Hennert (Romans Teresy Hennert, 1923.). Najpoznatija su joj djela romani Granica (1935.) i Čvorovi života (Węzły życia, 1948.) te ciklusi crtica Medaljoni (Medaliony, 1946.) i Negdašnji značajevi (Charaktery dawne i ostatnie, 1948.).

Dr Zoran Njegovan, redovni profesor. Uža naučna oblast: Ekonomija.

Obrazovanje:
Dipl. ekonomista (1979) - Univerzitet  u Beogradu,  Ekonomskifakultet, Beograd smer - saobraćaj i turizam.
Magistar nauka (1987). Univerzitet  u  Beogradu, Ekonomskifakultet,  Beogra,  smer - privredni razvoj, politika privrednog razvoja.
Doktor nauka (1991) - Univerzitet u Beogradu, Ekonomskifakultet, Beograd.
Doktorska disertacija:  ̈Tehnološki podsticaj i razvoj u poljoprivredne proizvodnje u Jugoslaviji
̈

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 19. јануар 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника.

Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет. Одломак:

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша прође плодна,
пресилнима царева и храбри солдати.

Славни моји цареви и вожди велики,
с мојих храбри витези и сини толики.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.

Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. То је прва српска световна и грађанско-просветитељска књига.
Захарије Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце. Друго издање било је 1797. Аутор је и првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.
Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба. Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику. Тек сто година касније (1883.) Српски архив за целокупно лекарство штампало је као посебно издање „Лековито биље у Србији“ од др Саве Петровића.
Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.

Златко Пејаковић (Осијек, ФНРЈ, 1950) хрватски је поп-певач, рок-певач, певач славонских попевки, музичар и композитор.

Певачку каријеру започиње 1967. године у вокално-инструменталним саставима (популарни назив ВИС) „Лавине“, „Чаробњаци“ и „Динамити“ . Године 1970. постаје познат широј публици као певач ВИС „Златни акорди“ са својом песмом „Черге“ која постаје хит у ондашњој СФРЈ, а остаје популарна и до данашњих дана. Године 1971. суделује у оснивању рок групе „Хад“ али врло кратко пева у њој.

Године 1971. пева у тада култној „Рок-опер“ „Исус Христос Супер Стар“ у „Атељеу 212“ коју је режирала Мира Траиловић.

У периоду од 1971. до 1974. године пева у Корни групи који период многи сматрају најуспешнији у његовој каријери али и најуспешнији период саме групе. После разлаза „Корни групе“ наставља солистичку каријеру као поп-певач, а после 1990. и као признат певач „славонских попевки“. Постизао је значајне резултате на фестивалима забавне музике широм Југославије.

Сарађивао је са музичарима и текстописцима као што су Корнелије Ковач, Споменка Ковач, Зринко Тутић, Тончи Хуљић и Марина Туцаковић.

Познате композиције
„Черге“
„Моја генерација“ (са „Корни групом“)
„Ове ноћи једна жена мирно спава“

Зоран Радмиловић (Зајечар, 11. мај 1933 — Београд, 21. јул 1985) је био српски глумац, који је имао неке од најупечатљивијих улога у историји бивше југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован III, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације

Филмографија глумца Зорана Радмиловића
Год. Назив Улога
1959. Кризантема
1962. Прва љубав
1962. Чудна девојка Пеђа
1963. Ромео и Ђулијета
1963. Кир Јања (ТВ) Мишић Нотарош
1964. Право стање ствари
1964. Име и презиме (серија)
1964. Марш на Дрину Коцкар Петровић
1965. Оно море
1965. Акција епеј
1965. Корени
1965. Хиљаду зашто? (серија)
1965. Горки део реке Доктор
1966. Њен први чај
1966. Провод
1966. Глинени голуб Предраг
1967. Свечаност на успутној станици
1967. Седам Хамлета (серија) Хамлет
1967. Шест љубави Луције Живојиновић
1968. Ноћно дежурство сестре Гризелде
1968. Бурлеска о Грку
1968. Рам за слику моје драге
1968. Љубав на телефону
1968. Сезона пољубаца
1968. Баксуз (серија)
1968. Педикирка
1968. Горски цар (серија) Светолик
1969. Ко ће да спасе орача
1969. Рађање радног народа (серија) Јова Меденица
1969. Велики дан
1970. Ујка Вања (ТВ) Иван Вања Војницки, Маријин син
1970. Бурна ноћ
1970. Тристан и Изолда
1970. Поезија Огдена Неша
1970. Рођаци (серија) Алекса
1971. Спомен плоча
1971. Халелуја
1971. Сладак живот на српски начин
1971. Операција 30 слова (серија)
1971. Цео живот за годину дана (серија) Живко
1971. Мистерије организма Радмиловић
1972. Розенбергови не смеју да умру (ТВ) Јулијус Роземберг
1972. Дервиш и смрт (ТВ) Ахмет Нурудин
1973. Личност којој се дивим
1973. Дрвени сандук Томаса Вулфа
1973. Краљ Иби (ТВ) Тата Иби
1973. Изгнаници
1973. Павиљон број 6 (ТВ) Иван Дмитрић Громов
1973. Наше приредбе (серија) Господин Лебедев
1973. Опасни сусрети (серија)
1973-1974. Образ уз образ (серија) Зоран
1975. Халуцинације
1975. Црни петак (ТВ) Начелник општине
1976. Прича о војнику
1976. Џангризало (ТВ) Џангризало
1976. Изгубљена срећа (ТВ) Драги
1976. Звездана прашина (ТВ) Марко
1976. Част ми је позвати вас (серија)
1976. Музика позорнице (серија)
1977. Инфериорност (ТВ) Ђовани
1977. Како упокојити вампира (ТВ) Андрија
1977. Усијане главе (серија)
1977. Црни дани (серија) Милорад Драшковић
1977. Под истрагом
1977. Више од игре (серија) Капетан Михајло Миша Шљивић
1978. Молијер (ТВ) Молијер
1978. Поглед у ноћ
1978. Павиљон 6 Иван Дмитрић Громов
1979. Срећна породица Ујка
1979. Радио Вихор зове Анђелију
1979. Срећна породица (серија) Ујка
1979. Приповедања Радоја Домановића (серија) Радоје Домановић
1979. Какав дан
1979. Усијање Фра Грга
1979. Мост
1980. Дувански пут (серија)
1980. Мајстори, мајстори! Сава
1980. Бисери од песама
1981. Дунаво
1981. Песничке ведрине (серија)
1981. Светозар Марковић (серија) Илија Гарашанин
1981. Широко је лишће Милан
1981. Шеста брзина Мајстор Живота Говедаревић
1982. Маратонци трче почасни круг Били Питон
1982. Коже (серија) Адвокат Доктор Зацић
1982. Приче из радионице (серија) Мајстор Живота Говедаревић
1983. Приче из Непричаве (серија) Домаћин
1983. Кореспонденција (ТВ) Симеон Његован Хаџија, син Лупусов
1983. Радован III Радован III
1983. Оштрица бријача
1983. Шећерна водица Доктор Драговић
1984. Последња авантура
1984. Улични певачи (серија)
1984. Проклета авлија (ТВ) Латифага „Карађоз“,
1984. Увек са вама (серија) Зоки
1985. Држање за ваздух Светланин стриц
1985. Отац на службеном путу Пилот
1985. Приче из фабрике (серија) Доктор Пјевалица
1986. Шмекер Чика Дача

Награде
   1983. награда Добричин прстен.
   Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску награду СР Србије.
   Октобарска награда града Београда

Зоран Мока Славнић (Београд, 26. октобар 1949) бивши је југословенски кошаркаш, и српски кошаркашки тренер. Играо је на позицији плејмејкера. Један је од првих европских плејмејкера који су унели додатне дриблинге при вођењу лопте. Спада међу најбоље играче у историји Црвене звезде. Први је селектор репрезентације Србије.

Највеће клупске успехе остварио је у дресу Црвене звезде за коју је играо од 1963 – 1977. године: две титуле, три купа СФРЈ и Куп Купова. Чинио је један од најбољих тимова у историји Црвене звезде са Капичићем, Симоновићем и Цветковићем. Са Хувентудом је, први пут у историји клуба, 1978. постао првак Шпаније. После Хувентуда вратио се у земљу играјући за Шибенку, а онда опет вани у италијанској Казерти. На крају поново се враћа у Југославију и игра за Партизан у сезони 1981—1982. Куриозитет је да је и као играч и као тренер радио и у Звезди и у Партизану. Он је уз чувеног професора Александра Николића једини коме је то пошло за руком.

Славнић је за репрезентацију Југославије одиграо 179 утакмица и постигао 1.465 поена. Један је од ретких играча који има златне медаље са олимпијских игара, светског и континенталних такмичења. Европским златом се и окитио три пута: 1973. у Барселони, 1975. у Београду и 1977. у Лијежу. Светско првенство је освојио у Манили 1978. а олимпијско злато у Москви 1980. Између осталог о Моки, остаће упамћено:

Потез који је обележио Европско првенство у Београду 1975 — кош преко главе против Шпанаца;
Монтреал 1976, када је на олимпијским играма, у најзначајнијој фази једног такмичења, секунд пре краја дао кош Италијанима и одвео репрезентацију у полуфинале;
„Одбојка“ са Драганом Кићановићем против Совјетског Савеза у финалу Европског првенства у Лијежу 1977. године.

По завршетку кошаркашке каријере, наставио је са радом у кошарци као тренер. Водио је Шибенку, Партизан, Југопластику, Малагу, Звезду, Дафини, Хувентуд, Ираклис, Бамберг, Атлас. Дана 29. маја 2007. једногласном одлуком свих чланова управног одбора КСС Зоран Славнић је изабран за првог селектора Србије. Пред европско првенство у кошарци 2007. суочио се са бројним отказима репрезентативаца, тако да је поред Гуровића, Јарића и Миличића, на првенство повео чак девет дебитаната, који ће касније постати носиоци игре у репрезентацији. Србија је поражена од каснијег шампиона – Русије, браниоца титуле – Грчке (након продужетака) и Израела, тако да је такмичење завршила у првој фази. Одлуком стручног савета и управног одбора, Славнић је 26. септембра смењен са места селектора.

Због оригиналног приступа игри од Шпанаца је добио назив ексцентрични геније. Славнићев мото је: „Све је то само игра“.

1991. ФИБА га је уврстила међу педесет најбољих светских играча свих времена.
2007. постао је носилац националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта.
2013. постао је члан ФИБА куће славних. Приликом доделе признања наглашено је да је осим играчког дао и немерљив допринос кошаркаци и као тренер. Под његовим вођством стасали су касније најзначајнији плејмекери: Дражен Петровић, Александар Ђорђевић, Саша Обрадовић и НБА звезде Тони Кукоч и Дино Рађа.

Zlatko Tomičić (Zagreb, 2. prosinca 1930. - Zagreb, 16. lipnja 2008.) hrvatski je novinar, književnik, publicist, nakladnik, pjesnik, putopisac, dramski pisac, pisac kratkih priča, esejist, novelist, autor likovnih prikaza i člankopisac.

Završio je Filozofski fakultet. U djelima mu se nerijetko iz svakodnevne fabule priča preokrene u fantastiku. Neka djela izvedena su na pozornici, a neka su i ekranizirana ili prilagođena za radiodrame.

S Dragutinom Tadijanovićem uredio je Antologiju hrvatskih pjesama u prozi. Utemeljio je i od 1968. do 1969. uređivao Hrvatski književni list u Zagrebu. Nakon višegodišnje zabrane, ponovo ga pokreće 1990-ih s Mladenom Pavkovićem. Urednik je časopisa Ognjišta. Surađivao i s časopisom za kulturu Hrvatsko slovo. Za svoj rad je dobivao i nagrade (nagrada "Zvonimir Golob" 2005. za najljepšu neobjavljenu ljubavnu pjesmu...). Na hrvatski jezik prevodio je i pjesme s makedonskog jezika. Tako je preveo i neke pjesme makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova. Bio je predlagan za Nobelovu nagradu za književnost. Autor je četrdesetak knjiga poezije i proze. Četiri su mu u cijelosti prevedene na ine jezike, a i druga djela su mu prevađana.