INICIJALI

Zoran Ćirić (rođen 1962), književnik iz Niša u Srbiji koji piše poeziju i prozu. Godine 1991. osvojio je Brankovu nagradu za zbirku "Rio Bravo", a 2001. i NIN-ovu nagradu za roman "Hobo".

Romani
Zlatna dekada (1992)
Nišvil (1994)
Kalibar 23 za specijalistu (1995)
Vulvaši (1998)
Odbrana gradova (1998)
Prisluškivanje (1999)
Starinska stvar (2001)
Hobo (2001)
Smrt u El Pasu (2003)
Slivnik (2004)
Gang of four

ZLATKO UDOVIČIĆ (1971 - 2012)

Dr. Zlatko Udovičić, without warning, passed away on October 28, 2012.
His sudden death, at the too young age of 41, was a horrible shock for his
wife Ivana and their three wonderful children. His passing deeply saddened,
his colleagues, co-authors, students at the Faculty of Natural Sciences and
Mathematics of the University of Sarajevo and the mathematical community
of Bosnia and Herzegovina in general.

Zlatko Udovičić was born on June 9, 1971. in Mostar where he Fnished
elementary and high school. He enrolled in the Mathematics Faculty of the
University of Belgrade in the fall of 1990 and graduated in 1998 with a grade
point average of 8.8 (out of a maximum of 10), receiving a bachelor's degree
in Mathematics. After receiving his degree, he was elected as an assistant
for the subject Numerical Mathematics in the Department of Mathematics

Зде́нек Фи́бих (чеш. Zdeněk Fibich; 21 декабря 1850, Вшеборжице ― 15 октября 1900, Прага) ― чешский композитор. Один из наиболее значительных композиторов в чешской музыке после Бедржиха Сметаны и Антонина Дворжака.

Zafir Hadžimanov je rođen 25.12.1943 god. u Kavadarcima, Makedonija, od oca Vasila (Magistra farmacije i etnomuzikologa) i majke Vere (domaćice).

Gimnaziju i muzičku školu završava u Skoplju, gde čini i prve veoma uspešne profesionalne korake u svetu pozorišta i muzike. 1962 upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i 1967. sa odličnim uspehom diplomira u klasi prof. Mate Miloševića. Još kao student glume postiže izvanredne uspehe kako u teatru, tako i u svetu filma i šou biznisa. Osvaja prve značajne autorske i interpretatorske nagrade na svim tadašnjim jugo festivalima: Beograd, Zagreb, Opatija, Split,Skoplje… ali i na internacionalnim festivalima u Sopotu, Poljska i Varaderu, Kuba. Igra glavne uloge u filmovima Ž. Mitrovića “Nož” i T.Popova “Krvava makedonska svadba” .

Posle završenih studija povremeno, ali uspešno igra na pozorišnim scenama u Beogradu (Pozorište na terazijama, Atelje 212), Skoplju (Dramski teatar), Novom Sadu (SNP) i Bostonu, USA (Forum Theatre) . Dobitnik je godišnje glumačke nagrade Srpskog narodnog pozorista i specijalne povelje za visok domet u svetu glume Udruženja pozorišnih umetnika Srbije. Ima zapažene uloge u još nekoliko filmova.

U narodu je poznatiji kao kantautor dominantan u svetu šansona, dakle pevane poezije, kako svoje tako i mnogih drugih vrhunskih poeta. Kao niko drugi u Srbiji i Makedoniji komponovao je desetine šansona i balada na stihove naših antologijskih pesnika od makedonskih - Konstantina Miladinova, Koste Racina, Blažeta Koneskog, Ace Šopova i Radovana Pavlovskog do srpskih Miloša Crnjanskog, Duška Radovića, Desanke Maksimović, Brane Crnčevića i mnogih drugih. Jednako je bio aktivan i plodotvoran u komponovanju na stihove velikih pesnika iz celog sveta, pa njegove vitrine krase brojne nagrade i priznanja sa festivala poezije i muzike od Struških večeri poezije 1975. god. do Internacionalnog festivala šansone u Zagrebu 2003. i 2005. god. Takođe kao niko drugi iz njegove branše negovao je s posebnim poštovanjem staru makedonsku narodnu pesmu. Sam, ili u tandemu sa svojom suprugom Senkom Veletanlić-Hadžimanov snimio je desetine tonskih nosača, TV programa i obišao svet pevajući na koncertima u SSSR-u, SAD, Kanadi, Kubi, Australiji, Francuskoj, Namačkoj, Švedskoj, Poljskoj, Čekoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj… Nastupao je i raskošno sejao lepotu svoje i naše muzike i poezije na scenama poput Olimpije - Pariz, Opera haus - Sidnej, Boljšoj teatar - Moskva…

Dobitnik je JUGOSLOVENSKE ESTRADNE NAGRADE I ISTAKNUTI UMETNIK SRBIJE.

Paralelno sa scenskim i muzičkim radom Zafr Hadžimanov piše i objavljuje poeziju i na srpskom i makedonskom: "Šansone na papiru", "Pas pevačica" (Povelja STRAŽILOVO za najbolju knjigu poezije 1984 g.), "Azii", "Naroden pejač", "Brat", kao i knjigu kratkih priča "Kiselo-veselo". Autor je teksta, stihova i muzike prvog makedonskog mjuzikla "Halo, buđenje".

U februaru 2002. god. dobio je NAGRADU ZA ŽIVOTNO DELO skopskog Radija BUBA MARA. 2003. god. u Novom Sadu je dobio NAGRADU ZA ŽIVOTNO DELO po glasovima gledalaca TV JESENJIN, a 2006-te nagradu ZLATNA MASKA za širenje makedonske kulture po svetu.

Počasni predsednik je SRPSKO - MAKEDONSKOG DRUŠTVA "ŠAR PLANINA".

2007. god. objavljuje CD sa svojim najvećim festivalskim uspesima: BIO JE MAJ (PGP – RTS) i CD sa najlepšim makedonskim baladama OD LJUBOV NE SE BEGA (TAKE IT OR LIVE IT).

2008. god objavljuje knjigu i CD „Makedonija pee“ u saradnji sa Ministarstvom za nauku u obrazovanje R. Makedonije.

Iste godine za ulogu Žana Valžana u mjuziklu „Les miserables“ dobio je veliku nagradu Opera teatra MADLENIJANUM za vrhunsko glumačko – pevačko ostvarenje.

Vlada R. Makedonije mu je dodelila titulu Ambasadora kulture R. Makedonije u R. Srbiji.

2009. god. Makedonski izdavački centar u Srbiji mu je izdao dvojezično izdanje njegovog mjuzikla ALO BUDENJE sa CD-om i notnom sveskom svih songova.

Збигњев Цибулски (пољ. Zbigniew Cybulski) је био пољски позоришни и филмски глумац. Рођен је 3. новембра 1927. године у данашњој Украјини).

Вишу школу глуме завршио је 1953. године у Кракову, после чега је почео да ради у гдањским позориштима. Ипа, највећу популарност стекао је глумећи у филмовима.
Био је Џејмс Дин источноевропске кинематографије.
Његова најбоља улога је у филму Пепео и дијамант режисера Анджеја Вајде.
Погинуо 8. јануара 1967. у Вроцлаву падом под воз враћајући се са снимања филма „Убица оставља траг“. Сахрањен је у Катовицама.

Филмографија
   Каријера - 1954
   Поколење - 1954
   Крај ноћи - 1956
   Осми дан недеље - 1958
   Пепео и дијамант - 1958
   Воз - 1959
   Атентат - 1959
   Довиђења до сутра (и аутор сценарија) - 1960
   Невини чаробњаци - 1960
   Растанак - 1960
   Како је бити вољена - 1962
   Лутка - 1962
   Љубав двадесетогодишњака - 1962
   Ћутање - 1963
   Злочинац и госпођа - 1963
   Att alska - 1964
   Ђузепе у варшави - 1964
   Пингвин - 1964
   Рукопис пронађен у Сарагоси - 1964
   Салто - 1965
   Сам усред града - 1965
   Илузија - 1966
   Шифре - 1966
   Убијца оставља траг, недовршен - 1967

Здравко Чолић – Чола [1][2] (Сарајево, 30. мај 1951),је српски певач поп музике, веома популаран на целој територији бивше Југославије.

Први јавни наступ имао је, сасвим случајно, на такмичењу певача аматера 29. новембра 1967. године у Бијелој код Херцег Новог, где певајући песму Битлса осваја награду публике.
У првом делу своје каријере (1968—1972) био је члан група „Млади и лијепи“ „Амбасадори“, „Нови Амбасадори“ и „Корни групе“. Званична соло каријера, започела је 1972. године, када је снимио своју прву песму „Синоћ ниси била ту“.
Објавио је 14 студијских албума, у периоду од 1975. до 2013 године.
Представљао је Југославију на Песми Евровизије 1973. године , песмом „Гори ватра“

Дискографија
Сингл-албуми, период 1971—1980.
Плачем за твојим уснама (Амбасадори, Београд диск, 1971)
Погледај у небо/Кукавица кука/Госпа Мица-газдарица (Корни група, ПГП РТБ, 1971)
Синоћ ниси била ту/Тако тихо (Београд диск, 1972)
Под лумбрелом/Стара писма (Југотон, 1972)
Гори ватра/Исти пут (Југотон, 1973)
Блинг, блинге, блинге, блинг/Јулија (Југотон, 1973)
Зелена си ријека била/Не дам ти своју љубав (Дискотон, 1974)
Доме мој/Љубав је само ријеч (Југотон, 1974)
Madre mia/Rock'n'roll Himmel (Suzi Records, 1974)
Она спава/Заборави сва прољећа (ПГП РТБ, 1975)
Звао сам је Емили/Соната (Југотон, 1975)
Април у Београду/Свитање (ПГП РТБ, 1975)
Синоћ ниси била ту/У дну човека успомена/Слике из детињства (1975)
Ти си била, увијек била/А сад сам ја на реду (Југотон, 1976)
Љубав има лажни сјај/Балерина (Југотон, 1977)
Живиш у облацима/Зашто спаваш (Југотон, 1977)
Лош глас/Не могу бити твој (Југотон, 1978)
Light Me/I'm Not A Robot Man (Suzi Records, 1978)
Alles Was Ich Hab'/Lampenfieber (Warner Bros Records, 1979)
Друже Тито ми ти се кунемо/Титовим путем (Југотон, 1977)
Любовь неповторима/Наша жизнь/Она спит (Мелодия, 1980)

Албуми 1975—2013.

Ти и ја (Југотон, 1975)
Ако приђеш ближе (Југотон, 1977)
Због тебе (Југотон, 1980)
Мало појачај радио (Југотон, 1981)
Шта ми радиш (Југотон, 1983)
Ти си ми у крви (Камарад-Дискотон, 1984)
Роди ме мајко сретног (Дискотон, 1987)
Да ти кажем шта ми је (Комуна, 1990)
Кад би моја била (Комуна, 1997)
Окано (BK Sound, 2000)
Чаролија (РТВ БК Телеком, 2003)
Завичај (MTS, 2006)
Кад погледаш ме преко рамена (2010)
Ватра и барут (City records, 2013)

Фестивали

1971 - Ваш шлагер сезоне - Плачем за твојим уснама (као вокал групе Амбасадори)
1972 - Ваш шлагер сезоне - Синоћ ниси била ту
1972 - Сплит - Стара писма
1972 - Скопље - Еден живот, една жена (Мој бол)
1973 - Ваш шлагер сезоне - Блинг, блинге, блинг
1973 - Опатија, Пјесма Евровизије - Гори ватра
1973 - Загреб - Дуга
1974 - Ваш шлагер сезоне - Зелена си ријека била, побједничка пјесма
1974 - Београдско пролеће - Љубав је само ријеч
1974 - Опатија - Не дам ти своју љубав
1974 - Хит парада - Она спава, побједничка пјесма
1975 - Ваш шлагер сезоне - Звао сам је Емили, побједничка пјесма
1975 - Београдско пролеће - Април у Београду, побједничка пјесма
1976 - Загреб - Ти си била, увијек била
1977 - Загреб - Живиш у облацима
1977 - Фестивал револуционарне пјесме - Друже Тито, ми ти се кунемо
1978 - Песме из војничког живота - Сложни смо

Зулфикар Зуко Џумхур (Коњиц, 24. септембар 1921 — Херцег Нови, 27. новембар 1989) је био југословенски путописац, филмски и телевизијски сценариста, позоришни сценограф, уметнички директор филма, ликовни критичар костимограф, сликар и карикатуриста.

Потицао је из старе угледне породице муслиманског свештеника (улема). Отац му је Абдуселам Џумхур а мајка Васвија рођена Руфо. Породица се два месеца по његовом рођењу преселила у Београд, где је његов отац радио као главни имам Војске Краљевине Југославије. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију, а вишу гимназију у Сарајеву 1939. Почео је студирати право у Београду, али је прешао на ликовну академију, коју је завршио у класи Петра Добровића.

Прве цртеже је објавио у листу „Народна армија“ 1947. године, а од тада је сарађивао као карикатуриста и илустратор у Јежу, Борби, „Ветрењачи“, Политици, Ослобођењу, ревији „Данас“ и НИН-у као стални сарадник и уредник.

Објавио је више од 10.000 карикатура. Написао је сценарије за више кратких и три играна филма. Урадио је 35 сценографија за позориште, а током последњих десет година живота радио је на сарајевској телевизији као писац сценарија и водитељ серија емисије „Ходољубља“. Његови суграђани сматрали су га једним од највећих боема свога времена. Умро је у Херцег Новом, а сахрањен је у родном Коњицу, 29. новембра 1989. године.

Добитник је бројних награда и Ордена братства и јединства са златним венцем.
Објављене књиге

Некролог једној чаршији, Сарајево, 1958,
Писма из Азије, Мостар, 1973,
Ходољубља, Загреб, 1982,
Путовање бијелом лађом, Сарајево, 1982,

Постхумно су објављена његова Изабрана дјела у седам књига, која су обухватила и нове необјављене рукописе: „Писма из Африке и Европе“, „Стогодишње приче“ и „Адакале“.

Објавио је и Зелену чоју Монтенегра, заједно са Момом Капором

Здравко Шотра (Козице, 13. фебруар 1933) је српски режисер.

Дипломирао режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Запослен на Телевизији Београд готово од њеног оснивања, где је током 1970-их режирао чувену шоу емисију "Образ уз образ" са Драганом Николићем и Миленом Дравић која је постала веома популарна широм тадашње Југославије.

Филмови које је режирао Здравко Шотра
Год. Назив
1981. Шеста брзина
1983. Игмански марш
1988. Браћа по матери
1989. Бој на Косову
1989. Госпођа министарка
1998. Лајање на звезде
2002. Зона Замфирова
2003. Илка
2004. Пљачка Трећег рајха
2005. Ивкова слава
2012. Шешир професора Косте Вујића

Serije
   Више од игре (1976)
   Где цвета лимун жут (2006)
   Рањени орао (2009/2008)
   Грех њене мајке (2009/2010)
   Непобедиво срце (2011/2012)

IVO ANDRIĆ




Ivan Andrić – Ivo (Dolac, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.

U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.

Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča.

Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.

Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela.

Bibliografija

Ivo Andrić (1961)
Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918.
Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
Put Alije Đerzeleza, 1920.
Most na Žepi, 1925.
Anikina vremena, 1931.
Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931.
Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934.
Razgovor sa Gojom, esej, 1936.
Na Drini ćuprija, roman, 1945.
Deca, zbirka pripovedaka
Gospođica, roman, 1945.
Travnička hronika, roman, 1945.
Na Nevskom prospektu, 1946.
Na kamenu, u Počitelju
Priča o vezirovom slonu, 1948.
Prokleta avlija, novela, 1954.
Igra, 1956.
O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
Jelena, žena koje nema, roman, 1963.
Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977.
Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977.
Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno
Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno
Sveske, knjiga, objavljena posthumno

Podaci iz matičnih knjiga kažu da je Ivo Andrić rođen u katoličkoj porodici i da je kršten u rimokatoličkoj crkvi Svetog Ivana Krstitelja. Takođe, postoje i podaci o Andrićevoj upisnici na Jagelonski univerzitet u Krakovu 1914. godine, iz koga se vidi da je upisan kao Hrvat. U njegovoj ličnoj karti iz 1951. godine, vidi se da se svojeručno upisao kao Srbin po nacionalnoj pripadnosti. Isto tako se izjasnio i u partijskoj knjižici. Zbog toga se stvorila svojevrsna kontroverza oko njegove nacionalne pripadnosti Srbi ga smatraju srpskim književnikom, dok ga Hrvati smatraju hrvatskim književnikom Borislav Mihajlović Mihiz je u knjizi Autobiografija - o drugima jedno poglavlje posvetio Andriću, a u delu poglavlja pod naslovom Izbor napisao je sledeće: „Katolik iz Bosne, već kao gimnazijalac opredeljeni jugoslovenski nacionalista, marburški robijaš, pesnik mlade hrvatske lirike, diplomata troimene Kraljevine, rođeni ijekavac koji optira za ekavizam beogradskog stila, pisac ljudi sva tri zakona svog balkanskog vilajeta, Andrić je bio predodređen za integralnog Jugoslovena i on je to nesumnjivo i bio sve do prekretne i surovo razdeone 1941. godine. Prinuđen na ponovni izbor, odabrao je da se vrati u Beograd i podeli sudbinu srpskog naroda“. Na kraju ovog dela Mihiz zaključuje: „Sudbina je htela da jedan od najvećih srpskih pisaca postane to svojim sopstvenim izborom. Andrić je izabrao nas, ne mi njega“.

IVAN BEKJAREV



Ivan Bekjarev (Beograd, 6. april 1946) je srpski filmski i pozorišni glumac makedonskog porekla.

Roditelji Bekjarevog potiču iz Makedonije. Otac Georgi (Đorđe) je pred Drugi svetski rat došao u Beograd, a majka Radmila (poreklom iz Đevđelije) je u Beograd došla 1945. Ivanov otac je pre rata posrbio svoje prezime u Bećarević, ali ga je nakon Ivanovog rođenja ponovo promenio u Bekjarev, kako bi izbegao neprijatnosti pošto se tako prezivao Boško Bećarević, šef beogradske Specijalne policije koja je sarađivala sa Nemcima tokom rata. Ivanov otac je 1952. službeno premešten u Kraljevo. Posle završteka osnovne škole, upisao je Šestu beogradsku gimnaziju, a zatim i Fakultet dramskih umetnosti. Za prijemni na fakultet spremali su ga Mića Tomić i Olivera Marković. Zajedno sa njim su studirali Josif Tatić i Milan Gutović.

Prvu ulogu na filmu odigrao je 1967. godine, u filmu „Bokseri idu u raj“, gde je glavnu ulogu tumačio Mija Aleksić.

Slavu je stekao ulogom Vujkovića u TV seriji „Banjica“ (1984) i Stevice Kurčubića u TV seriji „Bolji život“ (1987, 1990).

Ivan Bekjarev je bio kandidat za narodnog poslanika na listi Pokreta snaga Srbije na izborima za Narodnu skupštinu Srbije 2007. Dugi niz godina Bekjarev se bavi pedagoškim radom, kao redovni profesor glume na Akademiji umetnosti BK gde je 2001. biran u zvanje vanrednog i 2006. u zvanje redovnog profesora. Njegovi studenti bili su Milan Kalinić, Iva Štrljić, Aleksandra Balmazović, Danijel Nikolić.

IGOR VOLOŠIN



Игорь Павлович Волошин (род. 1 июля 1974 года, Севастополь, СССР) — российский кинорежиссёр и сценарист независимого кино, актёр.
.

Иво Данеу (Марибор, 6. октобар 1937) је бивши југословенски кошаркаш и кошаркашки тренер.

У својој каријери је играо за Браник Марибор (1949—1956) и Олимпију (1956—1970) са којом је освојио првенства Југославије 1957, 1959, 1961, 1966 и 1970. За кошаркашку репрезентацију Југославије је одиграо 209 утакмица од 1956. до 1970. и освојио је Светско првенство 1970., сребрну медаљу на Олимпијским играма 1968. и сребрне медаље на светским првенствима 1963. и 1967. (на ком је био изабран за најкориснијег играча), сребрне медаље на Европским првенствима 1961, 1965 и 1969. и бронзану медаљу на Европском првенству 1963. Изабран је за најбољег спортисту Југославије 1967. Као тренер водио је Олимпију (1970—1971) и Рудар Трбовље (1976). Уведен је у ФИБА кућу славних 2007. године.

IGOR ĐORĐEVIĆ

Igor Đorđević je rođen u Topoli 17. decembra 1978. godine. Završio je Pozorišnu akademiju u Novom Sadu u klasi Vide Ognjenović. Stalni je član Narodnog pozorišta od 2002. godine. [1] Pored uloga u pozorištu zapažene uloge je ostvario u filmu Đavolja varoš (2009), i televizijskim serijama Nepobedivo srce (2011) i Zvezdara (2013).

OVDE BI BILO KOLEGIJALNO NAPISATI NESTO O NASEM VELIKOM ENIGMATSKOM PRIJATELJU ILIJI ĐURKOVICU

ILIJA ĐURKOVIĆ,

vrstan i jedinstven enigmata iz Crne Gore, velika ljudeskara i dobričina, majstor sitnih zagonetaka i šampion u rešavanju rebusa sa brojnim pobedama na raznim takmičenjima po blogovima. Rado viđena osoba na svakom nestu i u svim prilikama.