INICIJALI

Igor Rakočević

Igor Rakočević (rođen 29. marta 1978. u Beogradu) je bivši srpski košarkaš. Igrao je na poziciji beka. Trenutno je potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije.



U početku karijere je bio poznat sa nadprosečnim odrazom i zakucavanjima, da bi se kroz karijeru proslavio kao izuzetni košgeter. U karijeri je igrao za Crvenu zvezdu (u tri navrata), Budućnost, Minesota timbervulvse, Pamesu, Real Madrid, Taukeramiku, Efes Pilsen i Montepaski Sijenu. Jedini je košarkaš koji je tri puta bio najbolji strelac Evrolige, i tako zaslužio nagradu Alfonsa Forda. Sa košarkaškom reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio je zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 2001. u Turskoj i na Svetskom prvenstvu 2002. u Indijanapolisu.

IGOR STRAVINSKI



Igor Fjodorovič Stravinski (rus. И́горь Фёдорович Страви́нский, Oranienbaum, 17. jun 1882 — Njujork, 6. april 1971), je bio ruski kompozitor, kojeg danas mnogi, i na zapadu i u njegovoj rodnoj domovini, smatraju jednim od najuticajnijih kompozitora XX veka. Od 1910. godine živio je u Švajcarskoj i Francuskoj, a od 1937. godine u SAD. Američki državljanin je postao 1945.

Bio je otelotvorenje kosmoplitskog Rusa kojeg je Tajm naveo kao jednog od najuticajnijih ljudi XX veka. Pored priznanja koja je dobio za svoje kompozicije, stekao je slavu i kao dirigent i kao pijanista, najčešće na premijerama vlastitih dela. Godine 1939. i 1940. predavao je muzičku estetiku na Harvard univerzitetu u Bostonu (predavanja objavljena pod naslovom Muzička poetika 1942).

Odlikuje se velikom raznovrsnošću muzičkog izraza i stilske orijentacije. U prvoj fazi je spajao ruske folklorne elemente sa impresionizmom, zatim je bio ekspresionista sa čestim oslanjanjem na džez, a kasnije je primenio neoklasični stil. U poslednjoj fazi je koristio principe dodekafonije. Imao je veliki uticaj na svoje mlađe savremenike u mnogim zemljama.

Međunarodnu slavu prvo je stekao sa svoja tri baleta, koja je naručio Sergej Djagiljev, a čiji ih je Bale ruse i premijerno izveo. Ta tri baleta su Žar-ptica (1910), Petruška (1911) i Posvećenje proleća (1913). Posvećenje proleća, čija je premijera izazvala pobunu publike i javnosti, preobrazila je način na koji su kasniji kompozitori gledali na ritmičku strukturu. I danas, njegova vizija poganskih rituala oživljenih u imaginarnoj predistorijskoj Rusiji očarava i oduševljava publiku.

Nakon ruske faze, za vreme 1920-ih Stravinski se okreće neoklasicizmu. U delima iz ovog perioda, namera je bila upotreba tradicionalnih muzičkih formi (koncert, groso, fuga, simfonija), često sakrivajući plašt intenzivnih emocija ispod površine koja je ostavljala utisak odvojenosti i jednostavnosti i često je odavala počast muzici ranijih majstora kao što su Johan Sebastijan Bah, Đuzepe Verdi, Petar Iljič Čajkovski i drugi.

Tokom 1950-ih je adaptirao serijske postupke, koristeći nove tehnike tokom poslednjih 20 godina svog života da napiše dela koja su kraća i više ritmična, harmonična i strukturalno kompleksnija od njegove ranije muzike. Uprkos njihovoj kompleksnosti, ova dela dele karakteristike sa svim prethodnim djelima Igora Stravinskog. Ritmička energija, konstrukcija proširenih melodičkih ideja iz malih struktura kompromirajući samo dvije ili tri note, te čistoća forme, instrumentacije i ekspresije.

Stravinski je bio i pisac, i sačinio je, uz pomoć Aleksisa Rolanda-Manuela, teorijsko delo Poetika muzike, u kojem je izrekao poznatu rečenicu da je muzika nesposobna da „izrazi išta drugo osim same sebe“. Mnogi intervjui u kojima je Stravinski razgovarao sa Robertom Kraftom izdati su kao knjiga pod naslovom Razgovori sa Igorom Stravinskim. Njih dvojica sarađivali su na još 5 izdanja tokom narednih decenija.

IVAN TURGENJEV




Ivan Sergejevič Turgenjev (rus. Ива́н Серге́евич Турге́нев, Orel, 9. novembra 1818 — Bužival, 3. septembra 1883) je bio ruski književnik i autor drama.

Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja“. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852.

Ivan Turgenjev je rođen u bogatoj zemljoposedničkoj porodici 1818. Prvih 9 godina života proveo je na imanju svoje majke Spaskoje-Lutovinovo u Orelskoj guberniji. Bogati roditelji su mu obezbedili dobro obrazovanje. Školovao se kod kuće, a kasnije u internatu u Moskvi. Počeo je da studira filologiju 1833. na Univerzitetu u Moskvi, studije je nastavio u Sankt Peterburgu (1834 — 1837) i Berlinu (1838 — 1841). Posle povratka u Rusiju 1841. počeo je da radi kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Taj posao je napustio posle dve godine da bi se posvetio literarnom radu.

Turgenjev je odbacivao politički radikalizam koji su podjednako iskazivali kritičari i pobornici carskog režima, ali je bio razočaran represivnom unutrašnjom politikom cara Nikolaja I. Aktivno je iskazivao svoje protivljenje kmetstvu, što je pokazao i kada je nasledio roditeljsko imanje 1850. Tada je oslobodio sve kmetove, a posle zvaničnog ukidanja kmetstva 1861, pomogao je emancipaciju i ekonomski položaj kmetova na svome imanju. Državna vlast nije sa simpatijama gledala na njegove otvoreno iznete stavove. Uhapšen je u maju 1852. i proveo je dve godine zatočen na porodičnom imanju. Razlog je bio članak posvećen preminulom Gogolju kojim je zaobišao zvanične cenzore. Odbojnost ka preovladavajućem političkom stanju u Rusiji bila je razlog što je mnogo godina proveo u inostranstvu. Konačno je emigrirao 1861, prvo u Baden-Baden (do 1870), a kasnije u Pariz, gde je živeo do smrti. U Rusiju se vraćao povremeno u posebnim prilikama.

Ivan Uzelac
SOUND EDITOR

Born in 1980 in Belgrade, Serbia, Ivan Uzelac studied sound recording and design at Belgrade University’s Faculty of Drama Arts and is currently perusing doctorate studies in Digital Arts. He is experienced in sound editing and design for film, television, musicals and theater. In 2009, Uzelac worked on a number of international productions, including Welad el Am (Coussins), a Cairo-based feature film, Los Viajes del Viento (The Wind Journeys) in Bogota and Günesi gördüm“ (I Saw the Sun) in Istanbul. He was the effects editor for Skelling, a 2009 London television feature. Uzelac speaks fluent English and some French. He is a member of A.E.S. (Audio Engineering Society) and Serbia Film Commission.

IVO FICI,

glumac. Rođen u Vinkovcima, 25. stu­denog 1927. Tu je završio pučku školu i gimnaziju 1949. god. Njegove su prve glumačke kreacije vezane za školske priredbe i repertoar Gradskog amaterskog kazališta u sezoni 1949/50. Potom odlazi na Kazališ­nu akademiju u Zagreb. Godine 1954. nakon diplomi­ranja glume, postaje stalni član Zagrebačkog dram­skog kazališta i ostaje mu vjeran do kraja života.

Glumio je u brojnim radio i televizijskim dramama, na fil­mu, te odigrao bezbroj uloga u Dramskom kazalištu „Gavela“. Naročito se istakao glumačkim kreacijama Gerontea (J.B.P.M., Scapinove spletke), Artrotoga (P., Hvalisavi vojnik), Jamesa (E.N., I leader dođe), naslovne uloge Čehovljeve drame Ujak Vanja, u Komandantu Sajleru (B. M.), ulogama karakternog starca u Galebu i Drami bez naslova (A.P.Č.), Krvavoj svadbi (F. G. L.) i drugima. U Teatru &TD igrao je u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (I.B.), Mirisima, zlatu i tamjenu (S. N.) Nastupao je često u dramskim predstavama Dubrovačkih ljetnih igara.

Nosilac je nagrade grada Zagreba za monodramu Krik (I. Ivanca), te nagrade na TV-festivalu na Bledu 1963. za ulogu u Majerovom Dnevniku malog Perice. Fici je bio i pjesnik, a bavio se i pedagoškim radom na kazališnoj akademija. Na Festivalu glumca u Vinkovcima ustanovljena je nagrada „IVO FICI“ za najboljeg mladog glumca 1993. godine.
Tragično preminuo u Zagrebu 27. studenog 1987.

Иван Хетрих

(хрв. Ivan Hetrich; Винковци, 25. октобар 1921 — Стубичке Топлице, 5. април 1999) је био југословенски и хрватски филмски, позоришни и ТВ редитељ.

Дипломирао је режију на Академији драмских умјетности у Загребу. Од 1946. био је спикер, известилац, адаптирао романе и приповетке, те режирао око 80 драма на Радио Загребу. Од 1956. радио на Телевизији Загреб као спикер, известилац, водитељ (нпр. филмска емисија Екран на екрану и 3, 2, 1… крени, те квизови Квискотека и Бројке и Слова) и редитељ око 80 ТВ драма и две ТВ серије (Куда иду дивље свиње и Капелски кресови су међу најпознатијим икад снимљеним ТВ серијама на Телевизији Загреб). Режирао је и око 20 позоришних комада у загребачком и суботичком позоришту. Пет година је био драматург у Зора филму, спикер у око 100 документарних филмова, режирао средњеметражни филм за децу Велико путовање (1958) и више краткометражних филмова.

Иван Цанкар

(Врхника, 10. мај 1876 — Љубљана, 11. децембар 1918) је био словеначки књижевник.

Студирао је у Бечу технику, али је није завршио и потпуно се посветио књижевности. У словеначкој књижевности јавио се песмама и збирком "Еротика", која је озлоједила конзервативне кругове те је љубљански бискуп Јеглич откупио целу збирку и запалио је. Један је од твораца словеначке модерне књижевности, у савременом политичком животу био је ангажован као социјалдемократа, а његове политичке идеје нашле су одраза у свим његовим делима. Тематски је обухватио све слојеве словеначког друштва: од сељака до интелигенције, а стилом варира од неоромантичког до натуралистичког. Главне су карактеристике његових проза и драма оштра психолошка и социолошка анализа. Његова дела су делимично преведена на многе језике, чак и на кинески и индијски.

Цанкар се 1913. у предавању Словенци и Југословени недвосмислено опредељује за југословенско заједништво. Због тога је у јесен 1914. био неколико недеља затворен у љубљанском Граду.
Дела

Поезија
       Еротика (1899, 2. издање 1902)

Проза
       Вињете (1899)
       Књига за лакомислене људе (1901)
       Странци (1901)
       На кланцу (роман) (1902)
       Об зори (1903)
       Живот и смрт Петра Новљана (1903)
       Госпођа Јудит (1904)
       Кућа Марије Помоћнице (1904)
       Крст на гори (1904)
       Потепух Марко ин краљ Матјаж (1905)
       В месечини (1905)
       Мартин Качур (роман) (1906)
       Нина (роман) (1906)
       Смрт н погреб Јакоба Несрече (1906)
       Алеш из Разора (1907)
       Слуга Јернеј и његово право (1907)
       Нови живот (роман) (1908)
       Згодбе из долине шентфлорјенске (1908)
       Курент (1909)
       Комшија Лука (1909)
       За крижем(1909)
       Три драме (1911)
       Воља и моч (1911)
       Милан и Милена (роман) (1913)
       Подобе из сањ (1920)
       Мимо живљења (1920)
       Мој живот (1920)
       Грешник Ленарт (1921)

Драме
       Јакоб Руда (1901)
       За добро народа (1901)
       Краљ Бетајнове (1902)
       Похујшање в долини шентфлорјенски (1908)
       Слуге (1910)
       Лепа Вида (1912)
       Романтичне душе (1922)

Есеји
       Крпанова кобила (1907)
       Бела хризантема (1910)

Ivan Čupić
је хрватски рукометни репрезентативац.

Игра на позицији десног крила, а тренутно је члан makedonskog kluba Vardar iz Skoplja. Као члан Рукометне репрезентације Хрватске је на Европском првенству у Норвешкој 2008. и Светском првенству у Хрватској 2009. освојио сребрне медаље. На светском првенству проглашен је за најбоље десно крило прванства, а био је и други стрелац првенства са 66 голова из 10 мечева.

Датум рођења 27. март 1986. (30 год.)
Место рођења Метковић (СФРЈ сада Хрватска)
Позиција десно крило
Сениорски клубови
Хрватска Метковић
Хрватска Аграм Медвешчак
Шпанија Октавио Виго
Словенија Горење
Makedonija Vardar

Репрезентације
Хрватске

Освојене медаље
Олимпијске игре
Бронза 2012. Лондон Хрватска
Светско првенство
Сребро 2009. Хрватска Хрватска
Бронза 2013. Шпанија Хрватска
Европско првенство
Сребро 2008. Норвешка Хрватска
Сребро 2010. Аустрија Хрватска
Бронза 2012. Србија Хрватска
Медитеранске игре
Сребро 2005. Алмерија Хрватска

Озледа прста
Чупић је изгубио део прста у безазленој ситуацији када се 24. јула 2008. на повратку у хотел оклизнуо, а при паду се покушао ухватити за железну ограду. Но, закачио је ограду венчаним прстеном и изгубио део прста. Озледа му није угрозила рукометну каријеру, али је због ње морао пропустити Олимпијске игре у Пекингу 2008

Илија Џувалековски

Илија Џувалековски (Прилеп, 20 декември 1915 - Скопје, 18 октомври 2004) бил македонски актер, режисер и педагог.

Пред Втората светска војна студирал Музичка академија во Белград. Во август 1944 година заминал на Вис каде под раководство на Вјекослав Африќ настапувал во Театарот на Народното ослободување. По кратко време заминал во Москва каде што станал член на уредувачкиот одбор на радио-станицата „Слободна Југославија“.

Во 1945 година се вратил во Македонија и се решил за актерска кариера. Првите успеси ги постигнал во Македонскиот народен театар во Скопје.

Во 1964 година заминал во Загреб каде настапувал за Хрватскиот народен театар, а од 1967 ја водел катедрата за глума на македонски јазик при Академијата за театар, филм и телевизија.

Во Скопје се вратил во 1972 година и продолжил со својата педагошка работа на Факултетот за драмски уметности, а истовремено и со својата актерска кариера.
Филмови

Актерскиот придонес на Џувалековски на филмот не е ништо помал од театарскиот. Во својата актерска кариера остварува над 60 улоги низ кои ја изразува својата актерска индивидуалност.

Првата филмска улога ја добива во 1952 година во филмот „Фросина“. Глумел и во: „Волчја ноќ“, „Малиот човек“, „Мис Стон“, „Виза на злото“, „Дубровски“, „Мирно лето“, „Денови на искушение“, „Каде по дождот“, „Републиката во пламен“, „Јад“, „Оловна бригада“, „Црвениот коњ“, „Јужна патека“ и други.

Препознатлив е и како Баба Мулон во серијата „Белото циганче“, снимена по истоимениот роман на познатиот македонски писател Видое Подгорец.
Награди
Во 1977 година е добитник на наградата „АВНОЈ“, а во 1983 година ја доби и наградата „11 Октомври“ за животно дело.

Ирвин Шо

Датум рођења 27. фебруар 1913.
Место рођења Бронкс САД
Датум смрти 16. мај 1984.
Место смрти Давос Швајцарска

Ирвин Шо (енгл. Irwin Shaw; Бронкс, 27. фебруар 1913 — Давос, 16. мај 1984) је био амерички романописац, сценариста и писац кратких прича чија су се дела продала у преко 14 милиона копија. Најпознатији је по роману Млади лавови (1948) по ком је снимљен истоимени филм са Марлон Брандом, Монтгомери Клифтом и Дин Мартином.

Jovan Aćimović



Bio je član pionirske i omladinske ekipe OFK Beograda odakle je prešao u Crvenu zvezdu. Za prvi tim je debitovao 1. septembra 1965. protiv Radničkog (5:0) u prijateljskoj utakmici. Na toj utakmici je bio i strelac prvog gola. U prvenstvu je debitovao 12 dana kasnije, kada je imao 17 godina.

U leto 1966. na mesto trenera je postavljen Miljan Miljanić, koji je do tada bio selektor omladinske reprezentacije u kojoj je sarađivao sa Aćimovićem. Do tadašnju čuvenu levu stranu navale koju su činili Dragoslav Šekularac i Bora Kostić, zamenili su Aćimović i Dragan Džajić. Tako je nastao novi tandem Zvezdine navale koji joj je done tri uzastopne titule prvaka (1968, 1969. i 1970) i tri Kupa u četiri godine (1968, 1970. i 1971).

Za reprezentaciju Jugoslavije, je odigrao 55 utakmica i postigao 3 gola. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1974, Evropskom prvenstvu 1968. na kojem je osvojio srebrnu medalju, i na Evropskom prvenstvu 1976.
.

JANKO VESELINOVIĆ
je bio srpski književnik.



Rođen je 1862. godine u mačvanskom Salašu Crnobarskom, u svešteničkoj porodici. Osnovnu školu je završio u Šapcu, a ondašnju učiteljsku školu u Beogradu, i potom je radio kao učitelj po raznim selima. Nije bio osobito obrazovan, a nije imao ni veliko čitalačko iskustvo kada je odlučio da se i sam lati pisanja. Izuzetno je cijenio ruske pisce realiste: Gogolja, Vovčeka, Feđkovića, naročito spisateljicu Mariju A. Markovič. Pripovijedati je počeo prvo usmeno, i to seljacima među kojima je živio — u "dugim kao careva godina" zimskim noćima — jer je bio jedini "učen" među njima i "mudra glava". Potom je odlučio da zapiše ono što je u tim noćima od njih čuo i tako je krenuo da niže pripov i jetku za pripov i jetkom. Iako na početku osuđen kao bijedan i netalentovan pisac, on se s vremenom probio do u sam vrh srpske literature. Prvu priču Na prelu je objavio 1888. godine u Šabačkom glasniku, a potom je objavljivao i po drugim časopisima, tako da je jednim dijelom njegovo djelo ostalo i do danas rasuto po štampi s kraja 19. vijeka. Za života je objavio zbirke pripovjedaka Slike iz seoskog života u dvije knjige, Poljsko cvijeće, Slike iz učiteljskog života, Od srca srcu, Rajske duše, Zeleni vajati, Stari poznanici i Male priče. Ostavio je iza sebe nekoliko nedovršenih romana, a završio je dva: Hajduk Stanko i Seljanka. Zajedno sa saradnicima napisao je dva pozorišna komada — Đida i Potera. Nekoliko godina prije smrti pisao je Pisma sa sela, objašnjavajući tu početke književnog rada i svoj svjetonazor u pitanju mnogih stvari. Ispočetka krajnje pažljiv pisac, sa gotovo sakralnim osjećanjem prema pisanoj riječi, otkada je postao slavan i preselio se u Beograd, Veselinović je počeo sve nemarnije da piše. Objavljivao je mnogo i često svoje priče i romane u nastavcima po raznim novinama i časopisima, često samo zbog honorara, pa su mnogi njegovi tabaci bili puko "ispisivanje", a čak je ponekad zaboravljao o čemu je u prethodnom broju pisao.

Osim kao pisac i učitelj, Veselinović je radio kao pomoćnik urednika Srpskih novina , kao urednik Zvezde i dramaturg Narodnog pozorišta. Umro je u selu Glogovcu relativno mlad, u četrdesetim godinama, koje je sam nazvao svojom "nizbrdicom života".