INICIJALI

Jasna Gospić (Sarajevo, 1961. godine) je jedna od bosansko-hercegovačkih pjevačica pop i muzike srednje generacije.

Svoju pjevačku karijeru započela je sa 16 godina u grupi “Plima”, koju je osnovao Jasnin brat Zoran Gospić. Karijeru nastavlja kao treći vokal u “Ambasadorima” - bosanskohercegovačkom pop-rock sastavu u kojem su svojevremeno pjevali i Zdravko Čolić, Ismeta Dervoz i Hajrudin Varešanović.

U kratkom periodu muzičke saradnje nastala su izvanredna ostvarenja, od kojih se posebno izdvajaja evergreen “Dođi u pet do pet”.

U sjećanju ostaju njeni brojni nastupi na domaćim festivalima zabavne muzike širom bivše Jugoslavije, uglavnom tokom 1980-ih godina, kada nastupa na Splitskom festivalu, sarajevskom Šlageru sezone, Zagrebfestu i Opatijskom festivalu, te na nacionalnim izborima za Pjesmu Eurovizije. Dobitnica je “Estradne nagrade Jugoslavije” i mnogih drugih priznanja.

U saradnji s najpoznatijim domaćim autorima objavila je četiri albuma i nekoliko singlova, od kojih publika pamti hitove “Zar je voljeti grijeh?” i “A još mi ne daš mira”.

Jasna Gospić danas živi u Pragu i predstavnica je nekoliko svjetskih modnih kompanija poput: Roberto Cavalli, Tara Jarmon i Sergio Taccini. Zalaže se za pitanja žena u društvu i počasna je članica udruženja “Žene ženama”.

Јурај Далматинац

Право име му је Ђорђо Орсини или често под именом Ђорђо да Себенико (лат. Georgius Mathaei Dalmaticus - уметничко име; c. 1410–1473), је био италијански средњовековни вајар и архитекта, који је велики део свога живота провео радећи у Шибенику. Рођен је у далматинском граду Задру, који је тада припадао Венецијанској републици, а умро у Шибенику.

При радовима у хрватским приморским и италијанским градовима Орсинију су помагали бројни домаћи сурадници и ученици, којима је поверавао и самосталне радове по својим пројектима. Окупио је четрдесеетак сарадника и одгојио двадесетак ученика. Најважнији су Андрија Алеши, који се касније развио у плодног и самосталног уметника, као и Иван Прибиславић, с којим је радио у Шибенику, Рабу и Анкони. Орсинијева уметничка снага и разграната делатност одлучно су утицале на даљи развој далматинске архитектуре. С градилишта шибенске катедрале, на којој је радио све до смрти 1473/75, ширили су се по Далмацији архитектонски, декоративни и вајарски облици које је је он развио. Рашчлањене ренесансне компоненте у његовим скулптурама и појединим архитектонским остварењима показује низ додирних тачака с Донателовим и Микелоцоевим радовима. Стога његов долазак и рад у Далмацији доводе до снажнога проширења касноготичке декорације венецијанског карактера, као и до првога продора најразвијенијих фирентинских ренесансних облика. Тиме је по својој даровитости једна од појава и заузео је равноправно место међу најважнијим европским ренесансним скулпторина и архитектима средине 15. века.

Josip Đerđa

Giuseppe Pino Gjergja (Zadar, 24. studenoga 1937.) je hrvatski košarkaš i trener, bivši jugoslavenski reprezentativac i izbornik hrvatske reprezentacija. Često se u medijima spominje i kroatizirana varijanta njegovog imena i prezimena - Josip Đerđa.

Igrao je na položaju beka. Igrao je '60-ih i '70-ih. Jedan je od legendarnih igrača KK "Zadar". Kao igrač osvojio je srebro na Svjetskom prvenstvu 1963. u Brazilu, ponovio ga četiri godine kasnije u Argentini, i srebro na Europskom prvenstvu 1965. u SSSR-u. Sa Zadrom, čiji su vodeći igrači bili on i Krešimir Ćosić, pet puta je bio prvak Jugoslavije (1965, 1967, 1967/68, 1973/74 i 1974/75).
Životopis

Godine 1994. postao je dobitnikom Državne nagrade za šport "Franjo Bučar", a godine 2014. i Državne nagrade za šport "Franjo Bučar" za životno djelo.

Johanes Evald

Johannes Ewald (18 November 1743 – 17 March 1781) je danski nacionalni dramaturg i poet. Lirika pesme iz jedne od njegovih drama je uzeta kao tekst danske nacionalne himna ( Kong Christian stod ved højen mast). Bio je veoma znamenit danski poet u drugoj polovini 18-og veka, ali je imao kratak i problematičan život obeležen alkoholizmom i slabim zdravljem.

Јан Жишка

Јан Жишка (чеш. Jan Žižka; Боровани, 1360— Прибислав, 11. октобар 1424) је био вођа хусита, чешки генерал и чешки национални херој. Учествовао је у грађанским ратовим у Чешкој за време владавине Вацлава IV. Наводно је изгубио око у бици код Гринвалда 1410. године. Прославио се у хуситским ратовима (1420—1434). Један је од малобројних команданата који никада није изгубио битку.

Главнину његове војске чинили су сељаци које је наоружао на једини могући начин: сељачким алаткама које је прерадио у оружје. У борбама је користио и сељачка кола која је ојачавао оклопом и на њих постављао мале топове.

Познат је по коришћењу неуобичајених тактика у биткама.

Јован Зонара

Јован Зонара био је византијски хроничар и теолог који је живео у 12. веку.

Његово главно историографско дело је општа хроника названа Изводи из историје која хронолошки излаже догађаје од Постања света до смрти цара Алексија I Комнина 1118. године. Већи део хронике настао је простим препричавањем познатих извора (нпр. Јосифа Флавија, Диона Касија), али прворазредни значај имају делови хронике о 3. и 4. веку, пошто су коришћени извори данас изгубљени, као и о владавини Алексија I Комнина. Као теолог Зонара је писао коментаре на дела Црквених оца, песме Григорија Назијанског, житија и спис о апостолским канонима.

Јован Илић

Јован Илић (Ресник, 15. август 1824 — Београд, 12. март 1901) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.

Рођен је 1824. године у Реснику. Гимназију је учио у Крагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Еперјешу и Бечу. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је Бранка Радичевића, пријатељ Симе Милутиновића Сарајлије, активан је члан као члан напредне омладине, а 1848. са добровољцима Стевана Петровића Книћанина учествовао у борби против Мађара. Члан је Либералне странке, борбен на Светоандрејској скупштини. Био је писар Државног савета (од 1847), коректор Српских новина, професор у Неготину, Шапцу и Београду, члан Великог суда (од 1859), министар правде (1869 — 1871. и државни саветник (1873—1882). Умро је 1901. године у Београду. Његови синови су књижевник Драгутин Илић и песник Војислав Илић.

Илић је објавио три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.

Прва збирка његових песама испевана је у духу псеудокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је целу једну збирку источњачких песама Дахире.

Романтично-идилични спев „Пастири“ испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено.

Спада у певане песнике српске књижевности, на чије стихове су компоновали Стеван Мокрањац (Пембе Ајша, Прва Руковет), Станислав Бинички (Кад ја видех очи твоје), Даворин Јенко (Двори Даворови), Владимир Ђорђевић (Дилбер-Ана).

Јован Илић најбоље представља оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и Илић ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, Илић је један од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.

Живећи повучено и скромно, на старински традиционалан начин, у малој кући на Дорћолу, коју је Антун Густав Матош сугестивно описао, Илић је са своја четири сина, створио од свог дома мали књижевни центар у коме су се окупљали најистакнутији представници књижевног, уметничког и позоришног света (Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Антун Густав Матош, Тоша Станковић и др.)ради плодне измене мисли и пријатељског разговора.

Јован Јовановић (Змај)

Јован Јовановић - Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њен амблем.

Две најбоље збирке његових песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница "Смиље" садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога. Сигурно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи злава Смиљка, а цео назив је под именом "Смиље". Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” (1879).

Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“).

Прикупљао је грађу за Речник српског језика у каснијем издању САНУ

Јожеф Каса
(мађ. Kasza Јózsef; Суботица, 6. фебруар 1945. — Суботица, 3. фебруар 2016) био је политичар, економиста и банкар мађарског порекла који је живео у Србији.

Био је заменик премијера Србије у влади Зорана Ђинђића и председник савеза војвођанских Мађара. До своје смрти Каса је био почасни члан у овој странци.

Ухапшен је 20. новембра 2012. године током истраге у афери „Агробанка”. У притвору је био до 12. фебруара 2013. године, а против њега није подигнута оптужница. У јулу 2013. године постао је главни и одговорни уредник Суботичких новина.

Био је ожењен новинарком Илдиком, с којом има сина. Из првог брака има кћерку и сина.

Josipa Lisac

Josipa Lisac je hrvatska pevačica, rođena 14. februara 1950.

Karijeru je počela u dečijem horu 1961. pevajući klasičnu i sakralnu muziku. 1967. postaje član rok-grupe O'Hara, koju napušta naredne godine i prelazi u Zlatne akorde. Sviraju po festivalima, koncertima, igrankama, šire interes za novu vrstu muzike - neobuzdanu i punu mladalačkog zanosa. Snimaju i singl-album sa četiri pesme.

1968. godine započinje solo karijeru pevajući pesmu Arsena Dedića: Što me čini sretnom. U narednih nekoliko godina stvara pesme: Oluja (1970), Kapetane moj (1970), Život moj (1970), I teče, teče vrijeme (1970)...

Snima dve sevdalinke: Omer-beže (1974.) i Niz polje idi babo, Sejmeni (1974.). Najveći uspeh beleži snimanjem svog prvog LP albuma Dnevnik jedne ljubavi (1973), za koji je muziku komponovao njen životni saputnik i preteča roka u SFRJ - Karlo Metikoš. Većina kritičara i muzičara, kao i publika, se slažu u oceni da je reč o jednom od najboljih albuma snimljenih na ovim prostorima. Dnevnik jedne ljubavi od tada nosi titulu prvog konceptualnog dela u domenu popularne i rok muzike.

Posle njegovog uspeha, dve godine sprema ulogu devojke Jane u prvoj jugoslovenskoj rok-operi Gubec-beg, inspirisanoj romanom Seljačka buna Augusta Šenoe. Libreto je pisao Ivica Krajač, a operu je komponovao Karlo Metikoš. Premijeru je doživela 1975. i igrana je nekoliko narednih godina širom SFRJ.

Sredinom sedamdesetih uspešno eksperimentiše u džez muzici sa čuvenim Boškom Petrovićem na albumu B.P. convention and all stars (1976).

Krajem sedamdesetih odlazi u Ameriku gde radi album Made in U.S.A (1979). Tokom osamdesetih snima veliki broj albuma, a muzički je sve više bliža popu: Hir, hir, hir (1980), Lisica (1982), Hoću samo tebe (1983), Boginja (1987)... Drži veliki broj koncerata gde do izražaja dolazi sav njen kreativni dar. Avangardne frizure i odeća, zajedno sa snažnim muzičkim izrazom, čine njene nastupe unikatnima.

Posle Karlove smrti 1992. nastavlja sa eksperimentima. Snima album duhovne muzike Čestit Božić i na koncertima pravi obrade starih hitova dajući im novi izraz. Poslednji album snima na samom pragu trećeg milenijuma, Život (2000). Igrala je u dva američka filma i u dve avangardne predstave.

Jasna Ljubojević je malo poznata srpska novinarka

Umesto slike i biografije, evo jednog kraćeg citata:

Vudstok
Muzički festival koji počiva u miru - Autor Jasna Ljubojević

Najznačajniji festival svih vremena, Vudstok (Woodstock) ostavio je neizbrisive tragove, kako u muzici tako i u životu. Postavio je neraskidivu vezu između rokenrola i politike, šaljući poruke slobode, ljubavi i mira. Hipi pokret je progutao svoju decu, ali dobri utisci traju već decenijama.

 



.