INICIJALI

Бојана Јовановски (рођена 31. децембра 1991. у Београду, СФР Југославија) српска је тенисерка. Налази се међу првих 70 на ВТА листи, а тренутно је трећа најбоље рангирана српска тенисерка, иза Јелене Јанковић и Ане Ивановић.[1] Године 2010. је завршила као најмлађа тенисерка у првих 100. Свој први турнир, Куп Бакуа, је освојила 2012. године. Исте године је са саиграчицама из репрезентације дошла до финала Фед купа. У 2013. години успела је да освоји своју другу титулу у синглу на турниру у Ташкенту. Најбољи пласман на листи јој је 32. место, до ког је стигла 2014. године у августу.

Боривоје „Бора“ Костић (Обреновац, 14. јун 1930 — Београд, 10. јануар 2011) је бивши југословенски фудбалер и један од најбољих стрелаца у југословенском фудбалу свих времена.

Изразити левак, имао је веома снажан ударац и давао је голове из даљине и многим познатим голманима света. Налази се на листи најбољих стрелаца свих првенстава Југославије. У две сезоне је био најбољи стрелац лиге: 1958/59, са 25 и 1959/60, са 19 погодака. Каријеру је почео у обреновачком Радничком, који се такмичио у Српској лиги. Био је 17-о годишњак, а играо је центарфора и леву полутку.

У београдску Црвену звезду, у којој се прославио, дошао је са 20 година и пуне три године чекао да постане стандардни првотимац. А кад је то успео, за 14 година играња у „црвено белом“ дресу остварио је највеће домете: одиграо је укупно 580 утакмица и постигао 539 голова. Бора Костић је држао један рекорд у Звезди пуну 61 годину. Он је постигао најбржи гол на првој утакмици за црвено-беле после три минута и четрдесетдве секунде. Овај рекорд је оборио Филип Касалица на мечу са Смедеревом 2012. године.

За репрезентацију Југославије дебитовао је 9. септембра 1956. на пријатељској утакмици против репрезентације Индонезије коју је Југославија добила са 4:2, а Костић је постигао први гол. Опроштајну утакмицу је одиграо 23. септембра 1964. против селекције УЕФА (2:7). То је била хуманитарна утакмица за пострадале од земљотреса у Скопљу. У каријери је играо једни утакмицу за Б селекцију и постигао 2 гола и 33 утакмице за А селекцију и постигао 26 голова.

Као капитен репрезентације Југославије учествовао је на финалном турниру првог Купа нација Европе 1960. у Паризу на којем је Југословенска репрезентација заузела друго место {у финалу против СССР-а 1:2}, а такође и на олимпијском турниру исте године у Риму на коме је Југословенска репрезентација освојила прву и досад једину златну

Бент Ларсен (рођен 4. марта 1935 -9. септембар 2010). је дански шахиста. Живeo je у Аргентини.

Ларсена сматрају најјачим шахистом икада рођеним у Данској, a много година, уз Бобија Фишера и Светозара Глигорића био је један од ретких несовјетских шахиста који су се равноправно носили са екипом совјетских шахиста. Победио је на међузонским турнирима три пута (1964. у Амстердаму, 1967. у Сусу у Тунису и 1976. у Билу у Швајцарској). Постао је интернационални мајстор у својој деветнаестој години, а две године касније добио је титулу велемајстора.

На мечевима кандидата 1965. изгубио је у полуфиналу од Михаила Таља, бившег светског шампиона. Године 1968. изгубио је у полуфиналу од Бориса Спаског, који је потом освојио титулу, а 1971. изгубио је у полуфиналу резултатом 0:6 од Бобија Фишера, који је такође након тога освојио титулу светског шампиона.

Године 1988. изгубио је партију од шаховског рачунара Дубоке мисли (енгл. Deep Thought) на шампионату „Software Toolworks“, и тако постао први велемајстор и шахиста с највишим ЕЛО рејтингом (тада 2.560 поена) кога је победио рачунар на турниру.

Године 1999. завршио је као седми од 10 учесника на првенству Данске, а 2002. је био четврти на нокаут Меморијалу Најдорфа. У јулу 2004. његов ЕЛО рејтинг у ФИДЕ био је 2.461.

Ларсен је био маштовит шахиста, више желећи да испроба неортодоксне идеје него да иде сигурним путевима, а познат је по повременим необичним отварањима. Он је од малог броја модерних велемајстора који су често користили Бердово отварање (1. f4), а почетни потез 1. b3 понекад се назива Нимцовић-Ларсенов напад у његову (и Нимцовићеву) част.

Иако Ларсен има негативан резултат са Бобијем Фишером, он је два пута победио Фишера играјући црним фигурама. Ево једне од његових победа у Санта Моници из 1966:
1. e4 e5 2. Sf3 Sc6 3. Lb5 a6 4. La4 Sf6 5. O-O Sxe4 6. d4 b5 7. Lb3 d5 8. dxe5 Le6 9. c3 Lc5 10. Sbd2 O-O 11. Lc2 Lf5 12. Sb3 Lg4 13. Sxc5 Sxc5 14. Te1 Re8 15. Le3 Se6 16. Kd3 g6 17. Lh6 Le7 18. Sd4 Lf5 19. Sxf5 Sxf5 20. Ld2 Kh4 21. Kf1 Sc5 22. g3 Kc4 23. Kg2 Sd3 24. Lxd3 Kxd3 25. Lg5 c6 26. g4 Sg7 27. Te3 Kd2 28. b3 b4 29. Kh3 bxc3 30. Kh6 Se6 0-1

BOB MARLI

Bob Marley (6. februar 1945 - 11. maj 1981), reggae muzičar.

Jedini je reggae muzičar koji je postigao status svjetske superzvijezde. Njegov otac Norman Marley bio je engleski vojnik iz Liverpoola. Odrastao je u sirotinjskom dijelu Kingstona na Jamajci, gdje je otkrio muziku crne Amerike zahvaljujući američkim radio stanicama. Nasljeđe ropstva i svijest o afričkoj domovini uvijek se osjećala u njegovoj muzici, čak i kad je osvojio slušaoce zapada.

1963. je formirana originalna grupa The Wailersa, koju čine Bob Marley, Bunny Livingstone i Peter Tosh. Njihova je prva pjesma (Simmer Down) ujedno i postala hit na Jamajci.

1966. Haile Sellasie je posjetio Jamajku i tad Bob i ostatak Wailersa prihvaćaju rastafarijansku vjeru. Svojom muzikom nastoje rasprostraniti poruku ljubavi i mira, u rodnoj zemlji Bob postaje prorok, a njegov uticaj seže i do politike.

Kad je u maju 1981. godine, Marley umro od raka na nožnom palcu (zanemarena ozljeda prilikom igranja nogometa), svijet je izgubio zagovornika siromašnih i obespravljenih, kao i jednog od najboljih muzičara njegove generacije[potreban citat]. Bio je prva megazvijezda iz trećeg svijeta i učinio je mnogo na oživljavanju oslabljene političke svijesti mladih ljudi, a u nasljeđe je ostavio pjesme koje i danas nadahnjuju muzičare širom svijeta

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије. Нушићева дела су од 1950. до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова.

Књижевна дела

Комедије
„Народни посланик“ (1883)
„Сумњиво лице“ (1887)
„Протекција“ (1889)
„Обичан човек“ (1899)
„Свет“ (1906)
„Пут око света“ (1910)
„Госпођа министарка“ (1929)
„Мистер Долар“ (1932)
„УЈЕЖ - Удружење југословенских еманципованих жена“ (1933)
„Ожалошћена породица“ (1935)
„Др“ (1936)
„Покојник“ (1938)
„Не очајавајте никад!“
„Власт“ (недовршена)
„Ђоле Кермит“ (недовршена)
Романи
„Општинско дете“ (у Сарајеву издано као „Опћинско дијете“) (1902)
„Хајдуци“ (свој доживљај из детињства) (1933) (COBISS)
„Деветсто петнаеста“ (1920) [11]
„Аутобиографија“ (1924)
Драме
„Пучина“ (1901)
„Тако је морало бити“
„Јесења киша“ (1907)
„Иза Божјих леђа“ (1910)
„Кирија“
„Аналфабета“
Приповетке
„Политички противник“
„Посмртно слово“
„Класа“
„Приповетке једног каплара“
Трагедије
„Кнез Иво од Семберије“
„Хаџи-Лоја“
„Наход“
Расправе и уџбеници
„Реторика“
Путописи
Косово, Опис земље и народа

BARNET NJUMEN

Barnett Newman (29. januar 1905 – 4. jul 1970) bio je američki likovni umjetnik koji se smatra jednom od vodećih ličnosti apstraktnog ekspresionizma, a posebno slikarstva polja boje.

Boško Obradović pjesnik, (Sinj, 7.IV.1938 – Pula, 22.VII.1997). Školovao se u Sinju, Sarajevu, Beogradu i Ljubljani. U Pulu je došao 1958. te se iskazao kao kulturni (kazalište, film, radio, novinarstvo) i sport. djelatnik, redatelj spektakala i organizator. Pisao je ljubavnu, ali i komunikativnu, ironičnu i društveno angažiranu poeziju. Za života je objavio pjesničku zbirku Postajem sam sebi drug (1983) te s ilustratorom Miroslavom Šuputom slikovnicu za djecu Kad se more u srce sakrije, kad brodovi u srce uplove (1984). Postumno su tiskani njegovi stihovi Godine nježnosti (1998). Najpoznatiji je kao tekstopisac zabavne, zborske, klapske i rock glazbe na mnogobrojnim nosačima zvuka. Neke njegove tekstove, osobito one ostvarene u suradnji sa skladateljem Nellom Milottijem, danas drže nar. pjesmama. Osnivač je pulske rock skupine "Atomsko sklonište" te Sajma knjige u Istri.

Članovi grupe "Atomsko skloniste":
Boško B. Obradović - tekst (1977.-1980.)
Sergio Blažić - vokal (umro 1987.)
Saša Dadić - bubnjevi (1977.-1981.)
Dragan Gužvan - gitara (1977.-1987.)
Bruno Langer - bas gitara, vokal
Eduard Kancelar - klavijature (1977.-1978.)
Rudolf Grum - prateći vokali (1978.)
Paul Bilandžić - klavijature (1978.-1980.)
Zdravko Širola - bubnjevi, klavijature (1981.-1987.)
Nikola Duraković - bubnjevi (od 1987.)
Ranko Švorcan - gitara (od 1987.)
Stjepan Bobić Stipe - bubnjevi (samo koncerti)
Aleks Černjul - gitara (samo koncerti)

Борис Леонидович Пастернак (рус. Борис Леонидович Пастернак, Москва, 10. фебруар 1890 — Пределкино крај Москве, 30. мај 1960) је био руски књижевник.

Био је песник, новелиста, романописац и преводилац. Одрастао је у интелектуалној средини, студирао је филозофију у Москви и Марбургу. У младости је био футуриста. Поезија му је претежно тематски аполитична, литерарна и интелектуална. Пише и поеме са темом прве и друге руске револуције. У роману „Доктор Живаго“ ослонио се на традиције романа 19. века и изградио дело на фабули о судбини неколико породица, обухватио простор од западних руских граница до Сибира, са Москвом у средишту, описао две руске револуције и завршио епилогом у време Другог светског рата. У Совјетском Савезу је роман назван „антисовјетским“, а на Западу је 1958. Пастернаку додељена Нобелова награда, коју писац није примио.

Дела
збирке:
„Изнад баријера“
„Сестра моја, живот“
„Теме и варијације“
„Друго рођење“
романи:
„Доктор Живаго“
„Детињство Љуверсове“
поеме:
„Поручник Шмит“
„Спекторски“
аутобиографско дело:
„Заштитна повеља“

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма.

Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Имао је 30 година. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча на Стражилово.

По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну.

Дела
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидијах умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876. — Београд, 22. октобар 1927) је био приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.

Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.
Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Умире 1927. године у Београду

Библиографија
Књиге
Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894.
Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
Божји људи, Нови Сад, 1902.
Стари дани, Београд, 1902.
Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
Покојникова жена, Београд, 1907.
Нечиста крв, Београд, 1910.
Његова Белка, Београд, 1921.
Драме.
(Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
Под окупацијом, Београд, 1929.
Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.
Приповетке
Баба Стана (1907)
Бекче (1901)
Биљарица (1902)
Цопа (1902)
Ч'а Михаило (1902)
Ђурђевдан (1898)
Јован (1902)
Јовча (1901)
Јово-то (1909)
Луди Стеван (1902)
Љуба и Наза (1902)
Маце (1902)
Манасије (1902)
Марко (1902)
Менко (1902)
Митка (1902)
Мој земљак (1909)
Наш Божић (1900)
Нушка (1899)
Његова Белка (1920)
Они (1901)
Парапута (1902)
Покојникова жена (1902)
Риста кријумчар (1905)
Станко „Чисто брашно“ (1902)
Станоја (1898)
Стари дани (1900)
Стари Василије (1906)
Стеван Чукља (1906)
Таја (1901)
Тетка Злата (1909)
У ноћи (1899)
Увела ружа (из дневника) (1899)
У виноградима (1899)
Задушница (1902)

Bora Todorović (5.11.1929.-7.7.2014.) je bio poznati srpski filmski i pozorišni glumac. Rođen je u učiteljskoj porodici i u Beogradu 5. novembra, 1930. godine. Pošto je odustao od studija mašinstva, studirao je glumu u klasi zajedno sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem, Markom Todorovićem kod profesora Joze Laurenčića.

Brat je slavne Mire Stupice i otac je glumca Srđana Todorovića i glumice Dane Todorović.

Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali ubrzo odlazi sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom u Zagreb i četiri godine radio na sceni Hrvatskog narodnog kazališta (1957-1961). Po povratku u Beograd igra u Ateljeu 212 do 1983. godine, u kome se i najduže zadržao igrajući u predstavama „Arsenik i stare čipke“, „Sprovod“, „Krmeći kas“, „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Kape dole“”, „Druga vrata levo“, „Mrak i šuma gusta“, „Pseće srce“, „Radovan III“, „Maratonci trče počasni krug“, „Čudo u Šarganu“, „Audijencija Vernisaž“, „Veština“, „Povratak“ (koju će, u drugoj ulozi, kasnije igrati i u Zvezdara teatru). Od osnivanja Zvezdara teatra član je njegove trupe.

Preminuo je posle komplikacija uzrokovanih moždanim udarom, nakon rutinske operacije slepog creva.

Filmografija
Na filmu je ostvario veliki broj značajnih uloga, prepoznatljivim po njegovom ozbiljnom izrazu lica čak i kada su u pitanju komedije. Mnoge replike likova koje je igrao danas su prepoznatljive i često se citiraju. Igrao je u vrlo različitim ulogama, od pionira nove umetnosti filma i zagovornika novih sloboda u filmu „Maratonci trče počasni krug“; komičnog lopova i prevaranta koji preživljava ratne godine u „Balkan ekspresu“ do vođe „romske mafije“ u „Domu za vešanje“ i lika Luke Labana u „Profesionalcu“.

Godina Film Uloga
2003 Profesionalac (film) (Dušan Kovačević) Luka Laban
2001 Sladke sanje (Sašo Podgoršek) Hisnik
1996 Gore dole (TV serija) (Miroslav Lekić i Miloš Miša Radivojević) Jevrem Katić – Džeki, Neškin otac
1995 Underground (Emir Kusturica) Golub
1991 Mala (Predrag Antonijević) Stojan
1991 Sarajevske priče (TV serija) (Faruk Sokolović) Adam Preslica
1989 Balkan ekspres 2 (TV serija) (Predrag Antonijević, Miloš Radović i Aleksandar Đorđević) Pik
1989 Čudo u Šarganu (TV) (Mira Trailović) Mile
1988 Blkan ekspres 2 (Predrag Antonijević, Miloš Radović i Aleksandar Đorđević) Jovan Bugarski
1988 Dom za vešanje (Emir Kusturica) Ahmed
1987 Uvek spremne žene (Branko Baletić) Đura
1985 Tajvanska kanasta (Goran Marković) Jogi
1984 Balkanski špijun (Dušan Kovačević i Božidar Bota Nikolić) Petar Markov Jakovljević
1984 Sivi dom (TV serija) (Darko Bajić) Dragiša Gile Savić
1984 O pokojniku sve najlepše (Predrag Aranđelović) Jordan, sveštenik
1983 Balkan ekspres (Branko Baletić) Pik
1983 Razvojni put Bore Šnajdera (TV) (Dejan Mijač) Bora Šnajder
1983 Karađorđeva smrt (TV) (Đorđe Kadijević) Naum
1982 Maratonci trče počasni krug (Slobodan Šijan) Đenka
1981 Montenegro (Dušan Makavejev) Alex Rossignol
1980 Poseban tretman (Goran Paskaljević) Rade
1980 Vruć vetar (TV serija) (Aleksandar Đorđević) Slobodan Bob Mihajlović
1980 Ko to tamo peva (Slobodan Šijan) Ožalošćeni
1980 Avanture Borivoja Šurdilovića (Aleksandar Đorđević) Slobodan Bob Mihajlović
1979 Nacionalna klasa (Goran Marković) Žika
1976 Čuvar plaže u zimskom periodu (Goran Paskaljević) Petar Dunjić
1972 Razvojni put Bore Šnajdera (TV) (Arsa Milošević) Vitomir
1971 Diplomci (TV serija) (Nebojša Komadina) Budimir Buda Bumba
1967 Arsenik i stare čipke (TV) (Aleksandar Đorđević) Mortimer
1967 Koraci kroz magle (Žorž Skrigin) Murđa
1965 Gorki deo reke (Jovan Živanović) Poštar
1957 Mali čovek (Živan Žika Čukulić) pomoćnik inspektora

Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) је био српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.

У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.

Дела
Збирке приповедака
Под Грмечом (1938),
Борци и бјегунци (1939),
Планинци (1940),
Роса на бајонетима (1946),
Свети магарац (1946),
Сурова школа (1948),
Људи с репом (1949),
Одабране ратне приповетке (1950),
Изабране хумористичке приче (1952),
Љубав и смрт (1953),
Драги ликови (1953),
Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),
Горки мед (1959),
Башта сљезове боје (1970);
Василиса и монах (1975);
Скити јуре зеца (1977);
Романи
Пролом (1952),
Глуви барут (1957),
Не тугуј бронзана стражо (1958)
Осма офанзива (1964),
Делије на Бихаћу (1975);
Збирке песама[уреди]
Огњено рађање домовине (1944),
Пјесме (1945),
Ратниково прољеће (1947);
Комедије
Доживљаји Вука Бубала
Одумирање међеда
Дела за децу
У свијету медвједа и лептирова (1940), приповетке
Приче партизанке (1944), приповетке
Пјесме пионирке (1945), песме
Бојна лира пионира (1945), песме
Дружина јунака (1945), приповетке
Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза
Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке
Вратоломне приче (1947), приповетке
Армија одбрана твоја (1947), песме
Сунчана република (1948), песме
Рудар и мјесец (1948), песме
Јежева кућица (1949), песма
Приче испод змајевих крила (1950), приповетке
Пијетао и мачка (1952), приповетке
Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке
Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме
Орлови рано лете (1957), роман
Партизанске тужне бајке (1958), приповетке
Вечерње приче, (1958), приче у стиху
Дједа Тришин млин (1960), збирка песама
Приче занесеног дјечака (1960), приповетке
Магареће године (1960), роман
Славно војевање (1961), роман
Битка у Златној долини (1963), роман
Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме
Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке
Лијан води караване (1975), приповетке.

BORIS ANDREJEVIČ USPENSKI




Boris Andrejevič Uspenski (Борис Андреевич Успенский) rođen je u Moskvi 1937. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu i uporedno-istorijsku lingvistiku na Moskovskom državnom univerzitetu 1960. godine. Doktorirao je 1972. godine. Od 1977. do 1992 – profesor je Moskovskog univerziteta, dok je u periodu od 1993. do 2009 – profesor Napuljskog orijentalističkog univerziteta (Università degli Studi di Napoli „L’Orientale“). Sada je profesor i rukovodilac Laboratorije za lingvistiku i semiotiku Nacionalnog naučnoistraživačkog univerziteta „Viša škola za ekonomiju“ (Moskva). Više godina predavao je u SAD (Harvardski· i Kornelski univerzitet), u Austriji (univerziteti u Beču i Gracu) i u Švajcarskoj (Univerzitet Italijanske Švajcarske).· ··


Redovan je član Evropske akademije nauka (Academia Europaea) i Ruske akademije prirodnjačkih nauka. Dopisni je član Austrijske akademije nauka (Österreichische Akademie der Wissenschaften), Norveške akademije nauka (Det Norske Videnskaps-Akademi), Doctor honoris causa Ruskog državnog univerziteta za humanistiku, Univerziteta „Konstantin ·Preslavski“ (Bugarska), Beogradskog univerziteta, član je lundskog Kraljevskog društva za humanistička istraživanja (Société Royal des Lettres de Lund).
Autor je više od 600 objavljenih naučnih radova iz oblasti opšte lingvistike, filologije, istorije i· teorije umetnosti, kao i 18 monografija.

BILjANA FILIPOVIĆ



Biljana Filipović (born 12 January 1986) is a Serbian handball player for Hungarian club Fehérvár KC and the Serbian national team. (engl. Wikipedia)