INICIJALI

Bowie William Horvat - - Bo Horvat (born April 5, 1995) is a Canadian ice hockey centre currently playing for the Vancouver Canucks of the National Hockey League (NHL).

Selected 9th overall in the 2013 NHL Entry Draft, Horvat is known as a two-way forward. During his junior career in the Ontario Hockey League (OHL), he won the Wayne Gretzky 99 Award as playoff MVP in 2013, as well as two J. Ross Robertson Cup titles with the London Knights. Internationally, he has played for Team Canada at the 2012 World U-17 Hockey Challenge, 2012 Ivan Hlinka Memorial Tournament (under-18) and 2014 IIHF U20 Championships.

Бранислав „Брана“ Црнчевић (Ковачица, 8. фебруар 1933. — Београд, 14. април 2011.) је био српски књижевник, афористичар, новинар, сценариста и политичар.

Десет одабраних афоризама
Ако су сви изузев мене мој народ, мој јадни народ нема никога осим мене.
Тешко је бити Србин, али касно.
Сви смо ми деца дезертера из 1389. године.
Песник је одговоран само за оно што није рекао.
Осећам да би они жртвовали мој живот за своја убеђења.
Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили све.
Склоните се, долази будућност.
Ко је имао прилику да погине нека не кука што је остао жив.
Отаџбина никада није толико у опасности колико је спасавају.
Наши преци живели су веома бедно, а према најновијим подацима неки уопште нису ни живели.

Библиографија
1963. Босоноги и небо
1963. Ципелице од крокодилске коже
1963. Њен први чај
1965. Девојка са три оца
1965. Кафаница, судница, лудница (извођено и као представа у Атељеу 212)
1965. Пиши као што ћутиш
1968. Дунаво
1967 – 1971 Занати
1971. Капетан и лула
1971, 1981, 1989, 2006. Дневник једног...
1978. Пета страна света
1982. Сибири
1982. Емигрант и игра
1984. Мрав добра срца
1985. Снови без тумачења
1990, 2006. Српска посла
1992, 2006. Српска и хрватска посла
1994. Гласник
1997. Црни ђаво, црвени реп I-II 2001. III
2001. Песме
2003. Заштитница уметности и друге приповетке
2005. Земља надимака
2006. Књига задушница
2006. Обећани свет
2007. Седам мокрих мајица и други записи
2008. Има да нас нема
2009. Чувари пепела
2010. Шта има
2010. Пиши као што ћутиш (измењено, допуњено и проширено издање)
2011. Црни ђаво, црвени реп I-II
2011. Заштитница уметности и друге приповетке
2012. Трособна самица / Трёхкомнатная одиночка, драма

Boris Čukvas vaterpolista

Vaterpolo klub Partizan proslavio je u Beogradu 50 godina od osvajanja prve titule evrposkog prvaka, a članovima te generacije uručio je zahvalnice.
"Ovoliki broj ljudi ovde pokazuje snagu Partizana. Bez obzira na sve probleme u kojima se nalazimo, mi smo i dajle tu i borićemo se i dalje. Siguran sam da i u ovoj sezoni Lige šampiona možemo nešto da uradimo. Želim da uživate u ovih 50 godina na najbolji mogući način", rekao je predsednik kluba Aleksandar Šoštar.

Partizan je prvu titulu osvojio 1964. godine u Zagrebu, pošto je na završnom tuniru koji se održao od 13. do 15. marta. Tada se nije igrao kup turnir, već mini-liga šest klubova, a igrala su se dva meča dnevno.

"Ja sam tada imao nepuna dva meseca. Nažalost, ne sećam se najbolje šta se dešavalo, a i danas imam tremu da se obratim svim prijateljima VK Partizan. Mi smo do istorijskog uspeha došli 12 godina posle osnivanja kluba, a to smo ponovili još šest puta u toj deceniji i 2011", rekao je Šoštar.

Predsednik crno-belih vaterpolista uručio je plakete članovima generacije koja je prvi put postala evropski šampion. Priznanja su dobili Boris Čukvas, tadašnji igrač i trener, zatim osvajač šest titula Đorđe Perišić, kao i Ozren Bonačić, Nenad Mandić, Braminir Glidžić i Dragoslav Šiljak, koji nije mogao da dođe. Proslavi je prisustvovalo oko 150 ljudi iz vaterpola i sporta uopšte. Perišić je kazao da je Partizan mnogo dao vaterpolu, ali i da je on mnogo dobio od kluba.

"Partizan je imao dve sjajne generacije, kao i mnogo igrača koji su zadužili sportsko društvo Partizan, ali ne samo njih, nego i evropski i svetski vateprolo. Ponosan sam što pripadam izuzetnoj vaterpolo porodici i ovom sportskom društvu i hvala im na svemu što su mi pružili u životu", rekao je Perišić.

Legendarni vaterpolista predložio je Šoštaru i generalnom sekretaru SD Milanu Obućini da kandiduju VK Partizan za nacionalno odlikovanje.

Бој Џорџ (енгл. Boy George; Лондон, Енглеска, 14. јун 1961.) је енглески певач и композитор. Током осамдесетих година 20 века, Бој Џорџ је био певач поп бенда Калчер клаб (енгл. Culture Club). Одрастао је у великој породици радничке класе у предграђу Лондона. Током целе каријере има посебан стил облачења, један је од највећих ексцентрика светске музичке сцене и поп икона осамдесетих. Декларише се као бисексуалац.

Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком.

Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године.

Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Признања
Орден партизанске звезде,
Орден заслуге за народ,
Ветеран Другог светског рата НОБ-а
Пуковник ЈНА,
Једна улица у Београду на Чукарици носи име Бранка Шотре,
У Стоцу је отворена галерија „Бранка Шотре“

Вуди Ален (енгл. Woody Allen; Њујорк, 1. децембар 1935), рођен као Ален Стјуарт Кенисберг, амерички је режисер, писац и глумац. Он је један од најутицајнијих и најцењенијих људи у свету филма.

Занимљивост: Вуди Ален никада није присуствовао додели Оскара јер је у то време увек у свом омиљеном кафићу где свира кларинет са својим бендом.

Филмографија
Улоге Вудија Алена
Година Српски назив Изворни назив Улога Напомена
2015. Irrational Man редитељ, сценариста
2014. Магија на месечини Magic in the Moonlight редитељ, сценариста
2014. Матори жиголо Fading Gigolo Murray глумац
2013. Тужна Џасмин Blue Jasmine редитељ, сценариста
2012. Риму, с љубављу To Rome with Love Jerry редитељ, сценариста, глумац
2012. Paris Manhattan Woody Allen глумац
2011. Поноћ у Паризу Midnight in Paris редитељ, сценариста
2010. Упознаћеш високог, црног мушкарца You Will Meet a Tall Dark Stranger редитељ, сценариста
2009. Шта год успева Whatever Works редитељ, сценариста
2008. Љубав у Барселони Vicky Cristina Barcelona редитељ, сценариста
2007. Касандрин сан Cassandra's Dream редитељ, сценариста
2006. Ударна вест Scoop Sid Waterman редитељ, сценариста, глумац
2006. Home Woody Allen документарни филм (актер)
2005. Завршни ударац Match Point редитељ, сценариста
2005. The Outsider Woody Allen документарни филм (актер)
2005. The Ballad of Greenwich Village Woody Allen документарни филм (актер)
2004. Melinda and Melinda редитељ, сценариста
2003. Љубав и све остало Anything Else David Dobel редитељ, сценариста, глумац
2002. Холивудски крај Hollywood Ending Val Waxman редитељ, сценариста, глумац
2001. Проклетство шкорпиона од жада The Curse of the Jade Scorpion C.W. Briggs редитељ, сценариста, глумац
2000. Ситни преваранти Small Time Crooks Ray редитељ, сценариста, глумац
2000. Company Man амерички амбасадор глумац
1999. Бити најбољи Sweet and Lowdown наратор редитељ, сценариста, глумац
1998. Celebrity
1997. Хари ван себе Deconstructing Harry
1996. Свако каже волим те Everyone Says I Love You Joe Berlin редитељ, сценариста, глумац
1995. Mighty Aphrodite
1994. Bullets Over Broadway
1993. Мистериозно убиство на Менхетнну Manhattan Murder Mystery
1992. Husbands and Wives
1992. Shadows and Fog
1990. Елис Alice
1989. Злочини и преступи Crimes and Misdemeanors
1989. New York Stories (segment "Oedipus Wrecks")
1988. Друга жена Another Woman
1987. Септембар September
1987. Дани радија Radio Days
1986. Хана и њене сестре Hannah and Her Sisters
1985. Пурпурна ружа Каира The Purple Rose of Cairo
1984. Broadway Danny Rose
1983. Зелиг Zelig
1982. Еротска комедија летње ноћи A Midsummer Night's Sex Comedy
1980. Stardust Memories
1979. Менхетн
1978. Interiors
1977. Ени Хол Annie Hall
1975. Љубав и смрт Love and Death
1973. Повампирени Мајлс Sleeper
1972. Све што сте одувек хтели да знате о сексу Everything You Always Wanted to Know About Sex
1971. Bananas
1969. Узми паре и бежи Take the Money and Run
1966. What's Up, Tiger Lily?

Вујадин Бошков (Бегеч код Новог Сада, 16. мај 1931 — 27. април 2014)[1] је бивши српски фудбалер и фудбалски тренер.

Играо је у средњем реду. Као играч је одиграо 57 утакмица за југословенску репрезентацију. Највећи успех као тренер доживео је 1990. године када је освојио Куп победника купова са Сампдоријом. Такође је 1981. са Реал Мадридом дошао до финала Лиге шампиона. Осим тога је као тренер освојио првенство Шпаније, два пута шпански куп, једном првенство Италије и два пута италијански куп, те једном првенство Југославије

Играчка каријера
Војводина (1946 — 1960.)
Сампдорија (1961 — 1962.)
Јанг бојс (1962—1964.)

Тренерска каријера
Јанг бојс (1962 — 1964.)
Војводина (1964—1971.)
Фудбалска репрезентација Југославије (1971—1973.)
Ден Хаг (1974 — 1976.)
Фејнорд (1976—1978.)
Реал Сарагоcа (1978—1979.)
Реал Мадрид (1979—1982.)
Спортинг Хихон (1983 — 1984.)
Асколи (1984—1986.)
Сампдорија (1986—1992.)
Рома (1992—1993.)
Наполи (1994 — 1996.)
Сервет (1996—1997.)
Сампдорија (1998 — 1999.)
Перуђа (1999)
Фудбалска репрезентација Југославије (1999—2000.)
Фудбалска репрезентација Југославије (2001, заједно са Иваном Ћурковићем и Дејаном Савићевићем)

Веселин Вујовић (Цетиње, 19. јануар 1961), је бивши југословенски рукометаш, а садашњи рукометни тренер. Играо је на позицији левог бека.

Играчка каријера
Рукометну каријеру је започео у Ловћену, а наставио у шабачкој Металопластици, која је тада била једна од водећих југословенских клубова. Након Шапца, отишао је у Барселону, са којом је освојио ЕХФ Лигу шампиона, а каријеру је завршио у Гранољерсу. Уз ону са Барселоном, Вујовић је освојио још две Лиге шампиона са Металопластиком (1985. и 1986).

Освојио је злато на Светском првенству 1986. и злато на Олимпијским играма 1984. и бронзу на Олимпијским играма 1988. У избору дневног спортског листа Спорт проглашен је за најбољег спортисту Југославије 1986. До данас (2014) и даље је једини рукометаш који је освојио то признање.

Тренерска каријера
Као тренер Сијудад Реала освојио је два пута Куп победника купова. Са репрезентацијом Југославије је освојио 4. место на Олимпијским играма 2000 у Сиднеју.

Био је тренер Вардара од 2006. па до 2013. (изузев 2010. када је тренирао катарски Ал Сад). Ca њим на челу, Вардар је био први освајач Сеха лиге 2012. у Загребу. Такође је по три пута освојио шампионат Македоније (2006/07, 2008/09 и 2011/12). и Куп Македоније (2007, 2008 и 2012).

Од 2014. године, Вујовић је тренер РК Загреба.

Владимир "Владо" Георгиев (Дубровник, 6. јуни 1976) српски је поп певач и продуцент.

Одрастао је у Херцег Новом, а живи у Београду од средине 1990-их. Власник је музичког студија Барба који се налази у Београду. Од септембра 2011. до јануара 2013. водио је емисију Први глас Србије на Првој српској телевизији.

Албуми
Навика, 2001, Горатон
Жена без имена, 2003, Горатон
Даљина, 2013, Barba Music
Синглови
Драга, дует са Рођа Раичевићом 1997
Ако икад остарим Сунчане Скале 1998
Не брже од живота, дует са MC Ниггором (некада Монтенигерс) 2000
Нисам љубоморан, 2005, ВГ АРТ СТУДИО
До свитања, 2007, Barba Music
Хеј ти, 2009.
Филмографија
Оно као љубав (2010)
Певај, брате! (2012)
Војна академија 2 (2013)

Владе Дивац (Пријепоље, 3. фебруар 1968) је прослављени бивши југословенски и српски кошаркаш. Од 2009. године је председник Олимпијског комитета Србије.

Дивац је играо на позицији центра у Слоги, Партизану, Лејкерсима, Хорнетсима, Црвеној звезди (у Евролиги) и Кингсима. Био је један од првих Европљана који је заиграо у НБА. Са кошаркашком репрезентацијом Југославије освојио је два светска првенства, три европска првенства и две сребрне медаље на Олимпијским играма. За национални тим Југославије је одиграо 145 утакмица и постигао 1345 поена.

Иако активан играч, Дивац је био на положају председника Партизана у периоду од 2000. до 2004. Након завршетка играчке каријере постао је скаут Лос Анђелес Лејкерса и спортски директор кошаркашке секције Реал Мадрида. Године 2008. УЛЕБ га је сврстао међу 50 људи који су најзаслужнији за развој кошарке у Европи.

Дивац се бави и хуманитарним радом. Са Жарком Паспаљем, Александром Ђорђевићем, Предрагом Даниловићем, Зораном Савићем, Дејаном Бодирогом и Жељком Ребрачом основао је хуманитарну организацију Група 7. Дивац је због свог хуманитарног рада постао амбасадор добре воље Уједињених нација.

Главни успеси у каријери
Репрезентација:
Сребрне медаље на Олимпијским играма 1988. и 1996.
Златне медаље на Светским првенствима 1990. и 2002.
Златне медаље на Европским првенствима 1989, 1991 и 1995. и бронзане на Европским првенствима 1987. и 1999.
Златна медаља на Европском првенству за кадете у Русији и Бугарској 1985.
Златна медаља на Европском јуниорском привенству у Аустрији, 1986.
Златна медаља на Светском јуниорском првенству у Бормију, Италија,1987,

Клубови:
Првак СФРЈ 1987. са Партизаном
Куп Југославије 1989. са Партизаном
Куп Радивоја Кораћа 1989. са Партизаном
Куп европских шампиона фајнал-фор 1988. са Партизаном

НБА:
Изабран за први тим НБА лиге на Ол-стар утакмици 2001.
Рангиран као 2. у историји Кингса по броју постигнутих погодака (14,3 ппу), броју скокова (10,0 спу-или 10. место у НБА), асистенција (4,3 апу) и блокада (1,2 бпу) у 1998-99
Рангиран као 4. у историји Лејкерса са 830 блокираних шутева.
Учествовао са Лос Анђелес Лејкерсима у финалу НБА 1991. године против Чикаго Булса и имао просечних 12,9 поена, 7,7 скокова и 2,4 асистенције по утакмици у укупно 63 одигране НБА плејоф утакмице.
Изабран за први тим новајлија на Ол-стар утакмици 1990. након просечних 8,5 поена и 6,2 скокова по утакмици постигнутих у Лејкерсима.
Придружио се Кариму Абдул Џабару и Хакиму Олајџувону у Дворани великана НБА лиге као један од тројице играча који су једини у НБА историји постигли више од 13000 погодака, 9000 скокова, 3000 асистенција и 1500 блокада.

Владе Ђуровић „Ђура“, (рођен 16. маја 1948. y Београду) је бивши југословенски кошаркаш и кошаркашки тренер.

Своју успешну спортску каријеру је започео као кошаркаш у „ОКК Београду“ где је играо од 1964. године до 1973. године. По завршетку играчке каријере желео је да остане у свом клубу, завршио је тренерску школу и постао први професионалац у историји „ОКК Београда“. У „ОКК Београду“ је радио са пионирима и кадетима. За тренерску каријеру захвалан је свом куму Богдану Тањевићу, који га је наговорио да тренира „КК Слобода Диту“ из Тузле, а тиме и започиње његова богата тренерска каријера.
Са екипом „КК Шибенка“ 1983. год, и „КК Задар“ 1986. године је освојио титулу првака Југославије, а са „КК Шибенка“ је 1984. године играо у финалу купа Радивоја Кораћа. 2000-2001. године је као асистент тренера освојио титулу првака Француске са „КК Асвел“ из Вилербана. Са „КК Паниониосом“ из Атине, „КК Ахилеасом“ са Кипра и „КК Остендеом“ из Остендеа је освојио националне купове.
Са КК Шибенка је освојио прво место, а били су прваци само шеснаест сати, јер је Управни одбор Кошаркашког савеза Југославије, на хитно сазваној седници, донео одлуку да се утакмица поништи, пошто је, наводно, судија Матијевић тешко оштетио КК Босну. Цео град је стао иза клуба, који није желео да игра утакмицу на неутралном терену, па је у историји остало забележено да је Ђуровић био једини тренер који је титулу шампиона задржао само шеснаест сати.

Тренерска каријера
Од 1978. године до 1982. године тренира „ Слобода Дита“ из Тузле
Од 1982. године до 1984. године тренира „КК Шибенка“ из Шибеника
Од 1984. године до 1985. године тренира „КК Будућност“ из Подгорице
Од 1985. године до 1986. године тренира „КК Задар“ из Задра
Од 1986. године до 1988. године тренира „КК Црвена звезда“ из Београда
Од 1988. године до 1994. године тренира „КК Паниониос“ из Атине
Од 1994. године до 1995. године тренира „КК Арис“ из Солуна
Од 1995. године до 1997. године тренира „ АЕК“ из Атине
Од 1997. године до 1997. године тренира „КК Лимож“ из Лиможа
Од 1997. године до 1998. године тренира „КК Ахилеас“ са Кипра
Од 1998. године до 2000. године је селектор репрезентације Белгије
Од 1999. године до 2000. године тренира „KK Остенде“ из Остендеа
Од 2000. године до 2001. године асистент у „КК Асвел“ из Вилербана
Од 2002. године до 2003. године тренира „КК Будућност“ из Подгорице
Од 2003. године до 2004. године тренира „КК ФМП“ из Железника
Од 2005. године до 2005. године тренира „Лијетувос ритас“ из Вилнуса
Од 2007. године до 2007. године тренира „ЦСКА“ из Софије
Од 2008. године до 2009. године тренира КК Металац из Ваљева
Током 2009. године тренира КК Војводина из Новог Сада
Од 2009. године тренира КК ФМП из Железника

Victor Espinoza (born May 23, 1972) is a jockey in American Thoroughbred horse racing who won the Triple Crown in 2015 on American Pharoah. He began riding in his native Mexico and went on to compete at racetracks in California. He has won the Kentucky Derby three times, riding War Emblem in 2002, California Chrome in 2014, and American Pharoah in 2015. He also won the Preakness Stakes three times, in those same years and with the same horses. He was the first jockey in history to enter the Belmont Stakes with a third opportunity to win the Triple Crown, finally winning the elusive honor in 2015—becoming the oldest jockey and first Hispanic jockey to win the award

Велимир Бата Животић (Ваљево, 5. септембар 1924 — Нови Сад, 15. мај 2011) је био српски позоришни и филмски глумац.
Глумио је у великом броју позоришних представа, играо је у великом броју филмова, радио и ТВ драма и серија. Био је члан ансамбла Народног позоришта, Панчево (1947-1950), Народног позоришта, Сомбор (1950-1951), а 1951. године прелази у Српско народно позориште у Новом Саду, где остаје до пензионисања 1986. године, са једним прекидом од 1971. до 1973. када је био ангажован у Савременом позоришту, Београд. Био је члан Удружења драмских уметника Србије.

Неке од улога у позоришту
Надан Бојмир, Лаза Костић: „Максим Црнојевић";
Вознесенски, Лав Николајевич Толстој: „Живи леш";
Вића, Бранислав Нушић: „Сумњиво лице";
број 58964, Ђорђе Лебовић: „Небески одред";
Јустус, Ђорђе Лебовић: „Халелуја";
Версињин, Антон Павлович Чехов: „Три сестре";
Астров, Антон Павлович Чехов: „Ујка Вања";
барон, Максим Горки: „На дну";
Стедман Хердер, Јуџин О'Нил: „Месечина за несрећне";
Еди Карбоне, Артур Милер: „Поглед с моста";
Кантор, Иван Цанкар: „Краљ Бетајнове";
др Стокман, Хенрик Ибзен: „Непријатељ народа";
Кир Јања, Јован Стерија Поповић: „Кир Јања";
Илија Чворовић, Душан Ковачевић: „Балкански шпијун";
господин Смит, Ежен Јонеско: „Ћелава певачица";
Неке позоришне режије
Бранислав Нушић: „Кнез Иво од семберије“, Народно позориште, Сомбор;
З. Живуловић: „Ружичасти педигре“, Српско народно позориште;
Е. Ростан: „Кад наиђу деца“, Српско народно позориште;
Бранислав Нушић: „Сумњиво лице“, Српско народно позориште;
Телевизија
Дипломци - серија
Грађани села Луга - серија
Папирна
Јунак мог детињства - серија
Суђење Бертолду Брехту
Филип на коњу - серија
Песма - серија
Црни петак
Више од игре - серија
Седам секретара СКОЈ-а - серија
Повратак отписаних (ТВ серија) - серија
Пупинове звезде
Било, па прошло - серија
База на Дунаву - серија
Светозар Марковић - серија
Мала привреда
Младост уметника
Портрет Илије Певца - серија
Вук Караџић - серија
Сумњиво лице
Виолински кључ
Алекса Шантић (ТВ серија) - серија
Сарајевске приче - серија
Највише на свету целом - серија
Крај династије Обреновић - серија
Вратиће се роде - серија
Филм
1969 - Нека далека свјетлост
1978 - Стићи пре свитања
1979 - Радио Вихор зове Анђелију
1979 - Трофеј
1981 - Вариола вера
1983 - Велики транспорт
Награде и признања
Стеријина награда за глумачко остварење 1965. године
више награда на Сусретима војвођанских позоришта и на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“
златна медаља "Јован Ђорђевић"
Октобарска награда Новог Сада 1971. године
Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, 1971. године

Велимир Зајец (Загреб, 12. фебруар 1956) је бивши југословенски и хрватски фудбалер, а тренутно фудбалски тренер.

Сениорски клубови
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1974-1984
1984-1988 Динамо Загреб
Панатинаикос 238 (13) 67 (1)
Репрезентација
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1977-1985 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија 36 (1)
Тренерска каријера
1996-1997
1998-1999
2004-2005
2010 Панатинаикос
Динамо Загреб
Портсмут
Динамо Загреб

Vojislav Ilić (Beograd, 14.4. 1862. — Beograd, 21.1. 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.

"Vojislav Ilić je isključivo pesnik, i najveći deo njegovoga književnoga rada je u stihu. Ali je od njega ostao i priličan broj proznih radova, po listovima i časopisima osamdesetih godina. Relativno važnijih od radova su mu:"(Jovan Skerlić)

raspravljanje poznatog pitanja Šekspir ili Bakon (Srbadija, 1883) (Jovan Skerlić)
veliki političko-nacionalni govor Zadatak ujedinjene omladine (Novi beogradski dnevnik, 1887) (Jovan Skerlić)
manji književni članci o Belušu, sinu Đure Jakšića (Javor, 1882), o Kraševskom (Srbadija, 1883) (Jovan Skerlić)

Svi ti prozni radovi Vojislava J. Ilića od velikog su značaja zbog toga što pomažu boljem shvatanju njegovog glavnog, poetskog rada. Kako ističe Ljubomir Nedić Vojislavljeve pesme su slike, ali to nisu prosti opisi kakvih mnogo nalazimo i u drugih pesnika, nego slike sasvim druge vrste, Stimmungsbilder, kako bismo ih mogli nazvati jednim vrlo podesnim nemačkim izrazom, za koji ne samo naš, no i nikoji drugi jezik nema potpuna ekvivalenta: slike iz prirode ili iz života, kakve one bude u nama različita raspoloženja, koja mi, posle, sledujući u tome jednom opštem zakonu naše prirode, iznosimo iz nas i unosimo u njih same, te nam izgleda kao da je i prirodu samu obuzelo ono raspoloženje koje je ona u duši našoj probudila. Ovakvih opisa, ili bolje, ovakvih slika, je u pesmama Vojislavljevim puno; najveća ih je većina takva. Najčešće su slike iz prirode, slike iz predela, pod jesen ili u zimu. takav je, primera radi, opis Zimsko jutro:

Jutro je. Oštar mraz spasio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I niski trščani krov. U dalji gube se brezi.
I kruže vidokrug tavni.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase -
A sveži, jutarnji dah preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom,
U gole grančice dirne...