INICIJALI

Вера Јефтимијадес (25. мај 1937, Београд, Краљевина Југославија) је југословенска мачевалка грчког порекла.

Вера је почела да се бави мачевањем као шеснаестогодишња гимназијалка. Такмичила се у дисциплини флорет, у појединачној и екипној конкуренцији. Каријеру је почела као члан MK Југославије из Београда, али пошто се тај клуб распао прешла је у Мачевалачки клуб Црвена звезда. Она је наша најтрофејнија такмичарка, освојила преко 80 пехара и медаља, на домаћим и страним надметањима. Три пута је проглашавана за најбољу спортисткињу Спортског друштва Црвена звезда, 1965, 1969. и 1970. године. Освајала је одличја на престижним међуродним турнирима, у Бечу 1959, Хајдехајму 1961, Риминију 1967... Петнаест пута је била првакиња Југославије, а 11 пута Србије, што нико после ње није успео да учини. Била је учесница Летњих олимпијских игара 1960. у Риму. На Балканијадама је освојила 9 бронзаних медаља, у екипној и појединачној конкуренцији, као и једно сребро. Највећи успех у каријери остварила је на Медитеранским играма у Измиру 1971. када се окитила бронзом. Из мачевања се повукла са 42 године.

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[1] Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.[2] Стекао је и неколико почасних доктората.[3]

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852.

Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

- А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з - И и К к Л л М м Н н О о П п Р р - С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш
њима је додао једно из латиничне абецеде:

- Ј ј
и пет нових:

- Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ
а избацио је:

- Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы(јери, тврдо и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја) - Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)
У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836.

За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић.

Vlado Lisjak

Vlado Lisjak, hrvatski je hrvač, osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Los Angelesu 1984. godine. Nedovršeni članak Vlado Lisjak koji govori o športašu ili športašici treba dopuniti. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije. Wikipedia
Rođenje: 29. travnja 1962. (dob 53), Jugoslavija

Hvala Luki sto se ubacio u ovu "igru" i samo tako neka nastavi. Ja sam za V i L spremio Vatroslava Lisinskog, pa ne bih da propade. Evo teksta:

Vatroslav Lisinski (Zagreb, 8. srpnja 1819. - Zagreb, 31. svibnja 1854.), bio je hrvatski skladatelj.

Vatroslav Lisinski rođen je u Zagrebu 1819. godine. Rođen je u obitelji njemačko-židovskog podrijetla. Glazbu je učio kod J. K. Wiesnera von Morgensterna. Prve poticaje za skladanje daje mu amaterski pjevač Alberto Ognjan Štriga, pristaša ilirskog pokreta koji je 1841. godine osnovao prvo ilirsko pjevačko društvo i pridobio Lisinskog za dirigenta. Iste godine sklada svoje prvo djelo - solo pjesmu Iz Zagorja od prastara na tekst Pavla Štoosa (kasnije zamijenjen novim tekstom Dimitrija Demetra Prosto zrakom ptica leti). U to vrijeme mijenja svoje obiteljsko ime Ignatius Fuchs (Fux) u Vatroslav Lisinski. U razdoblju od 1842. do 1847. godine zaposlen je kao bilježnik banskog stola i tada stvara više zborova, solo-pjesama, nekoliko klavirskih kompozicija (Slavonsko kolo) te prvu hrvatsku operu Ljubav i zloba. Libreto ove opere prema zamisli Alberta Štrige napisao je Josip Car, a zatim preradio Dimitrija Demeter dok je instrumentalizaciju dotjerao Wisner-Morgenstern. Praizvedba opere, 28. ožujka 1846. godine, protekla je u znaku slavlja ilirskih ideja i taj nadnevak označen je kao povijesno važan u stvaranju hrvatskog umjetničkog izražaja. U ljeto 1847. godine Lisinski sa Štrigom, Livadićem i inima kreće na koncertnu turneju po Srbiji i Vojvodini izvodeći ilirske i srpske skladbe. Iste godine na jesen odlazi na usavršavanje u Prag gdje studira kod K. Pitscha i B. Kittla. Za boravka u Pragu sklada orkestralnu idilu Večer (1850.), niz uvertira (najuspjelija je revolucionarna Bellona iz 1849.) i najveći dio opere Porin (libreto je za ovo djelo napisao Dimitrije Demeter) koju je dovršio 1851. godine po povratku u Zagreb. Praizvedbu ove opere, 2. listopada 1897. godine na pozornici Hrvatskoga narodnoga kazališta u Zagrebu, pod dirigentskim vodstvom Nikole Fallera, Lisinski nije doživio.

Vrativši se u domovinu u doba Bachova apsolutizma proživljava svoje posljednje godine kreativno sputan materijalnom bijedom. U razdoblju od 1851. do 1853. godine bio je besplatni nadzornik školskih učionica Glazbenog zavoda, a nakon što je otpušten iz te službe prihvaća mjesto sudbenog auskultanta. Razočaran, osamljen i gotovo posve zaboravljen sklada malo. Njegovo posljednje djelo Opijelo nije sačuvano. Vatroslav Lisinki bio je najdarovitiji među skladateljima Ilirskog pokreta i prvi hrvatski profesionalni glazbenik koji je ujedno postavio temelje nacionalnom smjeru u Hrvatskoj, a posebice operi, solo-pjesmi, orkestralnoj i zborskoj glazbi. Iako nije analitički proučavao izvornu narodnu glazbu uspio se više od ostalih suvremenika približiti ideji Iliraca - stvaranju umjetničke glazbe zasnovane na narodnoj. Lisinski, u biti romantički lirik, svoje je najbolje dao u 70-ak solo pjesama, melodijski inventivnih, formalno raznolikih, a po ugođaju pretežito elegičkih.

Djela
Glavna djela
Oj talasi, mili, ajte
Prosjak
Miruj, miruj, srce moje
Tuga djevojke
Moja lađa
Putnik
Tam gdje stoji
Cum invocarem
Opere
Porin
Ljubav i zloba

NISAM MOGAO DA PRONADJEM NEKOGA SA INICIJALIMA V i LJ, pa prelazim na V i M. Ako neko kasnije uspe da pronadje V i LJ, neka naknadno ubaci tekst ovde.

U medjuvremenu sam pronasao osobu sa tim inicijalima, ali nemam domaci tekst, pa ga prenosim onako kako sam ga nasao:

Vladan Ljubenov
Waste Safety Specialist at the Decommissioning and Remediation Unit, Dept of Nuclear Safety and Security, IAEA
Austria areaDiplomatischer Dienst
Aktuell
IAEA
Früher
Vinca Institute of Nuclear Sciences
Ausbildung
Faculty of Electrical Engineering, University of Belgrade
Empfehlungen 1 Person hat Vladan Ljubenov empfohlen
Webseiten
Unternehmenswebseite


Веселин Маслеша Весо (Бања Лука , 20. април 1906 — Долина хероја, код Тјентишта, 14. јун 1943), књижевник, новинар, револувионар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођен је 20. априла 1906. године у Бањалуци. Детињство и своју рану младост провео је у Бањалуци где је завршио и гимназију.

Још у шестом разреду гимназије, ступио је у револуционарни омладински покрет, а истовремено се укључио и у акције радничког покрета Бањалуке. Прве основе марксистичког образовања стекао је у ђачко-литерарном друштву „Младост“.

Године 1925. године, Маслеша одлази на студије — најпре у Загреб, где је уписао Правни факултет, да би убрзо прешао у Франкфуркт, где је студирао економију, а потом у Париз, где је студирао политичку економију и социологију.

Због револуционарног рада међу југословенским студентима и радницима — исељеницима у Француској, био је изложен прогонима, и онемогућено му је даље настављање студија. Француске власти су га протерале у Југославију, а југословенске из Београда у Бањалуку.

У Бањалуци је наставио активност у радничком покрету. Потом одлази у Осијек, где се запошљава као уредник и коректор, у редакцији „Хрватски лист“. Али је убрзо ухапшен и поново протеран у Бањалуку. Године 1938. запошљава се у Београду, као скупштински новинарски репортер и коментатор у „Београдским новостима“. Исте године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.

Маслеша се брзо укључује у друштвени и политички живот Београда, учествујући, поред илегалног партијског рада, и у легалним манифестацијама тадашње напредне интелигенције. Иступао је с натписима у многим листовима и часописима. У децембру 1928. године заједно с Отокаром Кершованијем покреће часопис „Нова литература“. Али после проглашења шестојануарске диктатуре, 1929. године, ухапшен је и после седам месеци проведених у затвору, протеран у Бањалуку.

У Бањалуци, у којој је остао нешто дуже од годину дана, имао је врло разноврсну политичку делатност: држиао је илегалне партијске курсеве, семинаре и предавања; писао је, али без потписа, у бањалучком листу „Нова Штампа“; бавио се преводилачким радом и наставио ванредне студије права у Загребу.

Године 1931. враћа се у Београд и запошљава се као публицист у Редакцији часописа „Народно благостање“. Посебно је био ангажован у остваривању политике Народног фронта и стварању легалне јединствене радничке партије, односно Странке радног народа, као секретар њеног Иницијативног одбора.

Поред партијско-политичке активности, Маслеша се интензивно бавио научно-истраживачким, публицистичким и преводилачким радом. Бавећи се темама из домена економских, политичких и књижевних збивања у земљи и иностранству, Веселин Маслеша је, као публициста, објављивао неколико студија, а најпознатије су „Млада Босна“ и „Светозар Марковић“.

Од 1927. до 1940. године Маслеша је десет пута хапшен, проводећи, за то време, у затворима укупно више од две и по године. После бомбардовања Београда, априла 1941. године, прешао је у Црну Гору и тамо учествовао у припремама устанка. Организовао је пропагандни рад Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Главног штаба за Црну Гору и Боку. Покренуо је и уређивао листове „Слобода“ и „Народна борба“.

У време похода пролетерских бригада у Босанску крајину, јуна и августа 1942. године, био је члан Политодела Четврте пролетерске црногорске бригаде. У другој половини 1942. године, у селу Дринићу, заједно с Мошом Пијаде и другим сарадницима, обнавља лист „Борба“, орган КПЈ, у којој објављује многе текстове, сарађује и у другим листовима: „Пролетеру“, „Војно-политичком прегледу“, „Народном ослобођењу“ и др.

На првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, Маслеша је одржао главни реферат: „Народноослободилачка борба и стварање Антифашистичког вијећа“, у којем је изнео историјат антифашистичке борбе у свим крајевима Југославије од 1936. до 1942. године. Тада је изабран у Извршни одбор АВНОЈ-а.

Током четврте и пете непријатељске офанзиви био је с групом дивизија НОВЈ које су водиле борбе на Неретви и Сутјесци. Погинуо је (утопио се) 14. јула 1943. године када су ноћу прелазили Сутјеску да би се пробили из немачког обруча.

Одлуком Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Ванчо Николески (Црвена Вода, Охридско, 10 јуни 1912 - Црвена Вода, Охридско, 15 април 1980) — македонски писател, претставник на првата повоена генерација македонски писатели за деца и младина.

Ванчо Николески е роден во село Црвена Вода - Дебарца, Охридско. Основно училиште завршува во родното село, гимназија во Охрид, а учителска школа во Скопје. По завршувањето на учителска школа, тој учителствувал во многу села низ Македонија.

По ослободувањето на Македонија, Николески работел како новинар и уредник на весникот „Титов пионер“ и во детските емисии на Радио Скопје и Радио Битола. Од 1950 година, тој бил член на Друштвото на писателите на Македонија.

Награди и признанија
За своето книжевно творештво, Николески бил добитник на повеќе книжевни награди, меѓу кои и наградите: „Климент Охридски“ и „Младо поколение“. Неговите дела се преведени на сите југословенски јазици, а тој самиот се занимавал со преведување од српски и од руски јазик.

Во негова чест, Друштвото на писателите на Македонија ја доделува наградата „Ванчо Николески“ за книга за деца и млади.

Библиографија
„Македонче“ (прва збирка песни за деца на македонски јазик, 1946)
„Мице“ (поема, 1947)
„Школско ѕвонче“ (песни, 1947)
„Прва радост“ (песни, 1947)
„Бабино вретенце“ (песни, 1948)
„Крај огниште“ (песни, 1948)
„Дедови приказни“ (песни, 1950)
„Шарено торбиче“ (песни, 1950)
„Татковина“ (песни, 1950)
„Мое село“ (песни, 1950)
„Чуден свет“ (песни, 1952)
„Чудотворен кавал“ (раскази, 1952)
„Мојот ден“ (сликовница, 1952)
„Стани, Коле“ (песни, 1952)
„Братска дружба“ (приказни и бајки, 1953)
„Четиринаесет илјади ослепени“ (историска поема за времето на Цар Самоил, 1954)
„Приказни и бајки за деца“ (1955)
„Чудни случки“ (раскази, 1958)
„Цвета смета“ (сликовница, 1960)
„Волшебното самарче“ (роман, 1962)
„Приказни од моето село“ (раскази, 1964)
„Гоце Делчев“ (роман, 1964)
„Чуден дедо“ (песни, 1964)
„Под виорното знаме“ (роман, 1967)
„Приказни од волшебната куќичка“ (раскази, 1970)
„Малиот ловец“ (раскази, 1970)
„Станко спанко“ (песни, 1972)
„Ѕвездени вечери“ (песни, 1973)
„Рачко плачко“ (песни, 1973)
„Крвави години“ (хроника-роман)
„Жива книга“ (раскази, 1978)

VILIJAM NJUMEN

William MacLeod Newman (June 15, 1934 – May 27, 2015) was an American film, television and theater actor. His professional credits include Mrs. Doubtfire in 1993.

Виктор Орбан (мађ. Orbán Viktor; Секешфехервар, 31. мај 1963) је мађарски политичар и председник владе Мађарске. Био је председник владе и од 1998. до 2002. г. Председник је странке Фидес, која је у коалицији са Хришћанско демократском народном партијом на изборима 2010. г. освојила 52,73 % гласова, тј. двотрећинску већину места у Мађарском парламенту.

Рођен је 31. маја 1963. г. у Секешфехервару. Дипломирао је право 1987. г на универзитету Етвеш Лоранд у Будимпешти. Иако протестант, Орбан је познат по свом добром односу са вођама свих већих религија у Мађарској.

Владимир Петровић – Пижон[a] (Београд, 1. јул 1955) је српски фудбалер и фудбалски тренер, и бивши селектор сениорске репрезентације Србије. Током играчке каријере играо је углавном за Црвену звезду и стекао почасну титулу једне од пет „Звездиних звезда“, односно једног од пет легендарних фудбалера овога клуба.

Сениорски клубови
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1972–1982
1982–1983
1983–1985
1985–1986
1986–1987
1987–1988 Црвена звезда
Арсенал
Ројал Антверп
Стад Бресто
Стандард
Нанси 257 (49)
13 (2)
48 (10)
37 (5)
31 (5)
29 (1)
Репрезентација
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1973–1982 Југославија 34 (5)
Тренерска каријера
1996–1997
1999
1999-2000
2000-2001
2002–2004
2004
2005–2006
2007–2008
2009–2010
2010
2010–2011 Црвена звезда
Бор
Атромитос
Славија Моцир
СЦГ У21
Војводина
Дилан
Кина
Црвена звезда
Темишвар
Србија

Василија Радојчић (Крагујевац, 21. април 1936 — Београд, 25. септембар 2011) је била певачица српске изворне и народне музике.

песме
Димитријо, сине Митре (1965)
Весели се кућни домаћине (1979)
Мој Милане кад' у војску пођеш (1964)
На Ускрс сам се родила (1966)
Зашто питаш кол'ко ми је лета (1971)
Мито, бекријо (1970)
Џумбус, џумбус машала (1977)
Беше некад Митке и Коштана (1962)
Памтиш ли још љубав моју (1984)
Срце моје тише, тише (1961)
Шта ћу мајко, шта ћу (1968)
Зар је наша љубав лажна била (са Тозовцем) (1970)
За рођендан теби, сине (1983)
Запевала сојка птица (1969)
Ајде Јано, коло да играмо (1978)
Збогом остај моја љубави (1980)
Киша пада трава расте (1980)
Немој мене љубити (1973)
Тамна ноћи, тамна ли си (1977)
Јел' ти жао што се растајемо (1976)

Поред тога познате су и песме „Еј, луди Стојане“, „Обраше се виногради“, „Запиши у свом срцу“, „Свекрво бре“ и многе друге.
Учествовала је на многим музичким свечаностима и фестивалима, нпр. 1979. је учествовала на БЕМУС као вокални солиста .[3] Учествовала је у многим ТВ емисијама музичког карактера, нпр. 1986. имала је емисију у серијалу „Мој концерт“, затим 1984. у емисији „Звуци приједорске хармонике“ посвећеној хармоникашу Душану Радетићу из Приједора итд.
Добитник је мајсторског писма за животно дело, у Нишу децембра 2005, признања које додељује Удружење занатлија у оквиру манифестације „Уметници, занатлије за нишке мераклије“. Том приликом Василија је изјавила „Различито су ме до сада називали - доајеном и прваком, али никада мајстором“.[4]
Звање истакнутог уметника је стекла 1980. године. Добитница је Естрадне награде Србије (1978) и Естрадне награде Југославије (1983). Била је председник Удружења естрадних уметника Београда.[5] 2007. снимила је са ансамблом Теодулија косовску песму „Јечам жела“ у другачијем аранжману. После краткотрајне болести преминула је 2011. године у свом породичном дому у Београду.

Фестивали
1965 - Београдски сабор - Зар је наша љубав лажна била
1968 - Београдски сабор - Срце моје тише, тише
1969 - Београдски сабор - Мито бекријо[6]
1969 - Илиџа - Збогом остај моја љубави
1969 - Јесен '69 - Несрећно је срце моје
1970 - Београдски сабор - Руке беле, руке њежне
1970 - Илиџа - Ти, само ти
1971 - Песма лета - Плачи мајко
1972 - Београдски сабор - Срце никад не лаже
1973 - Београдски сабор - Бреза мала, гране њише
1973 - Илиџа - Предосећање
1974 - Београдски сабор - Успаванка
1975 - Хит парада - Три пролећа, три јесени
1976 - Хит парада - Бела хаљина и црно одело
1979 - Хит парада - Механџијо, бре комшијо
1982 - Хит парада - Џумбус, џумбус машала
1986 - Хит парада - Мој Момире

Властимир „Ђуза“ Стојиљковић (Ражањ, 30. јун 1929 — Београд, 17. јун 2015[1]) био је српски глумац.

Филмографија
Год. Назив Улога
1957. Туђа земља
1957. Поп Ћира и поп Спира Шандор-Шаца - берберин
1958. Погубљење
1958. Николетина Бурсаћ (ТВ) Јовица Јеж
1959. Ноћи и јутра Зира
1960. Дилижанса снова Мишић Нотарос
1960. Дан четрнаести
1960. Љубав и мода Певач (песма „Девојко мала“)
1960. Сервисна станица (серија)
1961. Нема малих богова Бранко Стошић
1961. Лето је криво за све Келнер
1961. Мица и Микица (ТВ) Микица
1961. Сама сам вечерас
1962. Новогодишњи поклон
1962. Приче из хотела (ТВ) Собар
1963. Дугме за пети спрат
1963. Ћутљива жена
1964. Пут око света Изасланик III
1964. На слово, на слово (серија) Ђуза
1965. Чувај ми Амелију
1965. Дактилографи (ТВ) Пол
1967. Љубавни санс
1967. Љубав преко ноћи (ТВ) Среја
1968. Операција Београд Инжењер Воја
1968. Изгубљено писмо
1968. Првокласни хаос (серија)
1968. Тако је ако вам се тако чини (ТВ) Ламберто Лаудиси
1969. Непријатељ народа (ТВ) Др. Стокман
1969. Пуслице са обрстом (ТВ) Обер Лајтнант
1969. Скандал
1969. Жигмунд Брабендер, ловац и сер (серија) Жигмунд Брабендер
1969. На дан пожара (ТВ) Лале
1969. Ко ће да спасе орача (ТВ) Лери Дојл
1969. Рађање радног народа (серија) Ђорђе 'Двопрсташ' Милићевић
1969. Силом отац Арсин син Душан
1970. Десет заповести (серија)
1971. Велики посао (ТВ) Џоел Бранд
1971. Суђење Флоберу
1971. На слово, на слово (серија) Ђуза
1971. Нирнберски епилог (ТВ) Судски психијатар Гилберт
1971. С ванглом у свет (серија) Ујак
1971. Чедомир Илић (серија) Зарија Ристић
1971. Дипломци (серија) Димитрије Мита Црњавчевић
1972. Човек који је бацио атомску бомбу на Хирошиму
1972. Волим те Аксаније
1972. Паљење рајхстага
1972. Лутка оперета (серија)
1972. Ћелава певачица
1972. Мртво лисце (ТВ) Нино
1972. Прождрљивост
1972. Луди ујка
1973. Диогенес
1973. Самоћа
1973. Бомбардовање Њу Хејвна (ТВ) Наредник Хендерсон
1972-1973. Позориште у кући (серија) Родољуб Рођа Петровић
1973. Луди речник (серија)
1973. Образ уз образ (серија) Ђуза
1973. Црвена башта
1974. Генерали или сродство по оружју
1973-1974. Позориште у кући 2 (серија) Родољуб Рођа Петровић
1975. Вага за тачно мерење (серија)
1975. Позориште у кући 3 (серија) Родољуб 'Рођа' Петровић
1976. Успон и пад Жике Проје (серија)
1976. Укрштене речи
1976. Кухиња (ТВ) Кевин
1976. Част ми је позвати вас (серија) Водитељ
1977. Више од игре (серија) Апотекар Бели
1978. Молијер (ТВ) Краљ
1981. Усељење
1981. 500 када (ТВ) Стојко Стојковић
1981. Била једном љубав једна
1980-1981. Позориште у кући 4 (серија) Родољуб 'Рођа' Петровић
1981. Светозар Марковић (серија)
1982. Београд некад и сад (ТВ) Станојло & Јагош
1984. Несрећна Кафина (ТВ) Краљ Ритибим
1984. Позориште у кући 5 (серија) Родољуб Рођа Петровић
1985. Приче из бечке шуме
1987. Децо, певајте са нама (серија)
1988. Мала Нада (серија) Кицош ... лопов
1988. За сада без доброг наслова ДП радник
1988. Заборављени (филм) Доктор
1989. Свети Георгије убива аждаху (ТВ) Доктор Константин Грк
1989. Мистер Долар (ТВ) Господин Матковић
1989. Лаку ноћ децо (серија) Мачак
1990. Гала корисница: Атеље 212 кроз векове
1990. Заборављени (ТВ серија) Доктор психолог
1990. Почетни ударац Доктор
1991. Оружје збогом
1991. У име закона (серија) Радоје Станојевић
1991. Холивуд или пропаст
1993. Нико није савршен (ТВ) Петар/Пјер
1993. Мрав пешадинац
1993. Осмех Маргарет Јурсенар
1995. Отворена врата (серија) Антоније Мицић
1996. Очеви и оци (ТВ) Стеван Медаковић
1995-1996. Срећни људи 2 (серија) Маринко Биџић / Конте Марио Марко дел Тинторето
1996. Срећни људи: Новогодишњи специјал Конте Марио Марко дел Тинторето
1997. Лажа и паралажа (ТВ) Марко Вујић
1997. Гранд Прикс (ТВ) Лазар Радић
1998. Бекство (ТВ) Африкан
1998. Кнегиња из Фоли Бержера (ТВ) Кнез Пицењев
2001. Близанци (ТВ) Психијатар
2003. Најбоље године (серија) Комшија
2003. Наша мала редакција (серија) Мишко
2004. Цветови зла (ТВ) Глигорије Гига Гершић
2004. Лифт (серија) Пензионер Милићевић
2005. На Бадњи дан (ТВ) Слуга Јован
2005. Флерт (филм) глуми самог себе (глас, архивски снимци)
2005-2006. Стижу долари 2 (серија) Александар 'Лека' Љутић
2006-2007. Бела лађа (серија) Гаврило Петричевић
2008. Ближњи (ТВ) Бозидар Гостиљац
2008. Бела лађа 2 (серија) Гаврило Петричевић
2010. Оно као љубав Ђорђе Стаменковић
2010. Златно теле Паниковски
2011. Октобар Паниковски
2014. Монтевидео, видимо се! Стари Станоје
2015. Без степеника Славиша Петронијевић


-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



Владимир „Влатко“ Стефановски (1957, Прилеп) је македонски гитариста препознатљив по својим посебним стилом фузионе музике, смесом македонских традиционалних неправилних ритмова и савременог рока.

Рођен је у глумачкој породици и почео је да свира гитару са 13 година, а пре своје двадесете је оформио састав Леб и сол (у коме су поред њега наступали Бодан Арсовски, Никола Кокан Димушевски, Гарабет Тавитјан, Драгољуб Ђуричић и Кирил Џајковски), који је издао 13 албума и наступао широм света. Сем тога, Влатко је издао неколико соло албума и урадио је музику за више филмова и позоришних представа. Такође, радио је музику за многе овданашшње велике звијезде Балкана, као што су Здравко Чолић и други.

Diskografija
Zodiac ( Bodan Arsovski - Third ear music -1990.)
Cowboys & Indians (1994.)
Sarajevo (1996.)
Gypsy Magic (1997.)
Krushevo (Miroslav Tadić - MA recordings - 1998.)
V. S. Trio (1998.)
Live in Belgrade (Miroslav Tadić - Third ear music - 2000.)
Journey to the Sun (IFR - Kalan -2000.)
Kino Kultura (2001.)
Kula od karti (2003.)
Treta majka (Miroslav Tadić 2004.)
Thunder From The Blue Sky (Jan Akkerman)
Filmska glazba[uredi VE | uredi]
Smeker (Zoran Amar, 1985.)
Za sreću je potrebno troje (Rajko Grlić, 1986.)
Zaboravljeni (Darko Bajić, 1989.)
Klopka (Suada Kapic, 1990.)
Pocetni udarac (Darko Bajić, 1991.)
Suicide guide (Erbil Altanaj, 1996.)
Nebo gori modro (Jure Pervanje, 1996.)
Gipsy magic (Stole Popov, 1997.)
3 summer days (Mirjana Vukomanović, 1997.)
Journey to the sun (Yesim Ustaoglu 1998.)
Skyhook (Ljubisha Samardžić, 2000.)
Serafin - svetionicarev sin (Vicko Ruic, 2002.)

Balet
Zodiac (Bodan Arsovski 1989.)
Vakuum (1996.)
Dabova šuma (1998.)
Glazba za animirani film[uredi VE | uredi]
Cirkus (Darko Markovic, 1979.)
Vjetar (Goce Vaskov, 1990.)

Albumi sa sastavom "Leb i sol"
Leb i sol (PGP-RTB - 1978.)
Leb i sol 2 (PGP-RTB - 1978.)
Ručni rad (PGP-RTB - 1979.)
Beskonačno (PGP-RTB - 1980.)
Sledovanje (PGP-RTB - 1981.)
Akustična trauma (PGP-RTB - 1982.)
Kalabalak (Jugoton - 1983.)
Tangenta (Jugoton - 1984.)
Zvučni zid (Jugoton - 1985.)
Kao kakao (Jugoton - 1987.)
Putujemo (Jugoton - 1989.)
Live in New York (1991.)
Anthology (1995.)

Весна Тривалић (13. март 1965, Београд) је српска филмска, телевизијска и позоришна глумица. Каријеру је започела 1986. године, да би се касније прославила улогом у ТВ–серији Бољи живот. Остварила је запажене улоге у филмовима Лајање на звезде, Ране и Живот је чудо, затим у драми Октоберфест, за који је награђена Златном ареном на Филмском фестивалу у Пули, као и у ТВ–серијама Метла без дршке и Вратиће се роде. Њена највећа глумачка достигнућа су главне улоге у серијама Породично благо и Отворена врата.

Весна се уз Секу Саблић сматра највећом српском комичарком,[2][3][1] а за маестрално извођење у овом жанру награђена је и Златним ћураном.

Филмографија
Год. Назив Улога
1986. Шпадијер један живот Душица Вељковић
1987. Већ виђено служавка
1987. Догодило се на данашњи дан Милеса
1987. Видим ти лађу на крају пута Анђа
1987. Телефономанија
1987. Тхе Севентх Даy
1987. Октоберфест Буца
1988. Лето Беба
1988. Браћа по матери Веселинова другарица
1989. Хамбург Алтона учитељица
1989. Како је пропао рокенрол Ева Веселиновић
1990. Јастук гроба мог Софија Теодоровић
1989 - 1990. Метла без дршке Јелена из Цвијицеве
1991. Оригинал фалсификата Магда
1991. Брод плови за Шангај Љиљана
1991. Туце свилених чарапа
1991. Заборављени (ТВ серија) дебела наркоманка
1991. Са 204-272 Весна
1991. Бољи живот Љиљана Поповић
1991. Холивуд или пропаст
1992. Злостављање Аница Зерековић
1992. Проклета је Америка Ружа
1992. Тито и ја учитељица
1992. Ми нисмо анђели Виолета
1992. Коцкар Полина
1993. Полицајац са Петловог брда (ТВ серија) Вања
1993. Боље од бекства Оља
1993. Броз и ја учитељица
1995. Урнебесна трагедија Јулка
1995. То влемма тоу Одyссеа
1997. До коске
1998. Зла жена Султана/Пела
1998. Храна за главу Жена
1998. Спаситељ Жена из аутобуса
1998. Ране Лидија
1998. Лајање на звезде Дана Јелинић
2000. Сенке успомена сестричина
2000. Рат уживо Боса
2001. Муње! Глас Попове мајке / глас Пандуреве мајке
2001. Цорба од канаринца Јелена
2001. Близанци
1998 - 2002. Породично благо Бисенија Биса Гавриловић
2004. Живот је чудо Јадранка
2005. Ми нисмо анђели 2 Виолета
2005. Живот је чудо (ТВ серија) Јадранка
2005 - 2006. Љубав, навика, паника Смиљка
2004 - 2006. Миле против транзиције Милетова жена
2006. Ми нисмо анђели 3 Вики
2007 - 2008. Вратиће се роде Душанка
2009. Роде у магли Душанка
2009. Хитна помоћ
2009. Оно као љубав Софија
2010. Пулс Марта
2013. Надреалисти
1994 - 2013. Отворена врата Катарина Анђелић Цакана
2015. Врати се Зоне (Филм) Перса

Позоришне улоге
Чорба од канаринца
Бела кафа
Тотови
Тајна плаве птице
Доктор шустер
У пламену страсти
Госпођа министарка
Народни посланик
Избирацица
Ревизор

Vedran Ćorluka (Derventa, 5. veljače 1986.), hrvatski nogometni reprezentativac koji je trenutačno član Lokomotiva iz Moskve.

Klupska karijera
Dinamo Zagreb
Nogomet je počeo igrati kad mu je bilo osam godina u omladinskoj školi zagrebačkog Dinama. Tamo je igrao u svim uzrasnim kategorijama, da bi s vremenom postao stožernim igračem seniorske momčadi. Sezone 2004./05. iz Dinama je poslan na posudbu u zaprešićki Inter s kojim je postao doprvak Hrvatske, te dobio poziv u hrvatsku U-21 reprezentaciju. Visok je 192 cm, i igra glavom mu je jedan od aduta. Također ga krasi velika sigurnost koju je pokazao u susretima sa Arsenalom i Engleskom reprezentacijom. Jedno vrijeme ga je trener Branko Ivanković htio koristiti kao centarfora, ali je ta ideja propala.

Manchester City
Nakon susreta sa Engleskom pojavila se priča o velikom zanimanju talijanskog Milana koji je spreman platiti i do 10 milijuna eura za talentiranog braniča. Kasnije je i trener slavnog talijanskog kluba Ćorluku usporedio sa reprezentativnim stoperom Tudorom. Par puta ga je pratio engleski Tottenham, koji je javno obznanio zanimanje za Ćorluku. 1. kolovoza 2007. izvršni dopredsjednik Dinama Zdravko Mamić potvrdio je da je Vedran novi član Manchester Cityja. Konačan iznos transfera je, navodno, iznosio oko 8 milijuna funti.

Tottenham Hotspur
U Cityju je već nakon druge utakmice bio u momčadi kola i postao nezamjenjiv na desnom boku. Do kraja sezone igra standarno dobro, zaradivši veliku naklonost navijača. Ipak, posljednjeg dana ljetnog prijelaznog roka 2008. za svotu za koju ga je i doveo, Manchester prodaje londonskom Tottenhamu.

Bayer Leverkusen
U siječnju 2012. Ćorluka odlazi na šestomjesečnu posudbu u Bayer Leverkusen.

Lokomotiv Moskva
U lipnju 2012. godine odlazi u moskovski klub Lokomotiv s kojim je potpisao trogodišnji ugovor.[1]

Reprezentativna karijera
Igrao je u dobnim kategorijama od U-16 do U-21. U mladoj je reprezentaciji igrao kratko, no zato što mu je izbornik Slaven Bilić, koji ga je pozvao u U-21 ekipu, ukazao povjerenje i u A-selekciji gdje je Ćorluka blistao kao desni branič u svojim prvim susretima, sa Andorom (7:0) i Engleskom (2:0).

Влада Урошевиќ (pоден е во Скопје во 1934 година) е македонски поет, раскажувач, романсиер, книжевен и ликовен критичар, есеист, антологичар и преведувач.

Литературно творештво
Влада Урошевиќ е еден од најзначајните претставници на македонскиот модернизам, фокусиран врз истражување на чудесното, фантастичното и надреалното. Покрај со пишување, Урошевиќ се занимавал и со преведување. Така, познати се неговите препеви на песни од руските поети: Пушкин, Лермонтов, Сологуб, Каменски, Хлебников, Мајаковски, Пастернак итн.

Најпознати дела на Урошевиќ се:

Еден друг град (поезија, 1959)
Невиделица (поезија, 1962)
Вкусот на праските (роман, 1965)
Манекен во пејзажот (поезија, 1967)
Летен дожд (поезија, 1967)
Знаци (раскази, 1969)
Врсници (критики и есеи, 1971)
Ноќниот пајтон (раскази, 1972)
Ѕвездена терезија (поезија, 1973)
Нуркачко ѕвоно (поезија, 1975)
Сонувачот и празнината (поезија, 1979)
Мрежа за неуловливото (критики и есеи, 1980)
Лов на еднорози (раскази, 1983)
Компасот на сонот (поезија, 1984)
Нишката на Аријадна (критики и есеи, 1985)
Хипнополис (поезија, 1986)
Подземна палата (есеи, 1987)
Демони и галаксии (студија, 1988)
Панична планета (поезија, 1989)
Алдебаран (записи и патописи, 1991)
Митската оска на светот (критики и есеи, 1993)
Ризиците на занаетот (поезија, 1993)
Мојата роднина Емилија (роман, 1994)
Паники (поезија, 1995)
Дворскиот поет во апарат за летање (роман, 1996)
Париски приказни (записи и патописи, 1997)
Астролаб (критики и есеи, 2000)
Дива лига (роман, 2000)
Невестата на змејот (роман-бајка, 2008)

Антологии:

Црниот бик на летото (1963)
Француска поезија - ХХ век (1972)
Црна кула (1976)
Современа македонска поезија (на српскохрватски, 1978)
Космос в амбар (на холандски јазик, 1980)
Кула (на узбечки јазик, 1981)
Големата авантура: францускиот надреализам (1993)
Шуми под море (кратката прозна форма во француската литература, 1994)
Златна книга на француската поезија (1996)
Седум француски поети (2001)
Избрани дела (2004)

За своето творештво, Урошевиќ е добитник на наградите:

„Браќа Миладиновци“ (1967, 1973 и 1986),
„Григор Прличев“ (1974 и 1989),
„Рациново признание“,
„Кирил Пејчиновиќ - Тетоец“,
„Младост“,
„Нолит“,
наградата на Турскиот ПЕН „Халид Един Адивар“ (2007),
„Стале Попов“ (2006),
орденот на московската организација на Сојузот на руските писатели "Сергеј Есенин".

За своите преводи на најзначајните француски поети од 19 и 20 век именуван е од страна на француската Влада за витез од Редот на уметноста и литературата (1987).

VERA FARMIGA



Vera Farmiga (engl. Vera Farmiga; ukr. Vіra Farmіga; 6. avgust 1973, Klifton, Nju Džerzi, SAD) američka je glumica ukrajinskog porekla.

Rođena je 6. avgusta 1973. u Kliftonu, Nju Džerzi, u porodici ukrajinskih imigranata. Ima šestoro braće i sestara. Kao srednjoškolka je završila ukrajinsku katoličku školu, a potom je upisala studije likovne i scenske umetnosti. Glumačku karijeru počinje 1996, a filmsku 1998. manjom ulogom u filmu Povratak u raj. Za ulogu u filmu U vazduhu nominovana je 2009. za Oskara. Poznata je po ulozi Kejt Kolman u filmu Siroče. Glumila je u više od 30 filmova.